Rođenje tragedije

Po­sto­ja­nje sve­ta je oprav­da­no je­di­no estet­skim fe­no­me­nom.

Ro­đe­nje tra­ge­di­je po­ja­vi­lo se pr­vi put 1872. go­di­ne. Od pred­go­vo­ra po­sve­će­nom Ri­har­du Vag­ne­ru pod na­slo­vom Ro­đe­nje tra­ge­di­je u du­hu mu­zi­ke, pa do po­sled­njih stra­ni­ca Ni­če ob­ja­šnja­va na­če­la le­po­te ko­ja su na­me­nje­na svim na­ra­šta­ji­ma. Pro­u­ča­va­ju­ći an­tič­ku grč­ku kul­tu­ru, po­seb­no grč­ku tra­ge­di­ju pi­ta se za­što su Gr­ci iz­u­me­li ne­što po­put tra­ge­di­je. Za­što su lju­di, či­ja se kul­tu­ra ina­če či­ni­la ta­ko ve­drom i pu­nom ži­vo­ta, od­jed­nom po­če­li da pi­šu slo­že­ne dra­me u ko­ji­ma je usa­mlje­ni po­je­di­nac oda­brao po­gre­šan put u ži­vo­tu, pa je sto­ga pao u mi­lost i ne­mi­lost bo­go­va? Ni­če sma­tra da grč­ki mit tra­ge­di­je bez­u­slov­no sla­vi ži­vot i dr­ži se za svo­ju srž po­sto­ja­nja bez okle­va­nja ili oprav­da­va­nja sa­mo­ga se­be etič­kim prin­ci­pi­ma. On je ja­san iz­raz sa­mo­ga ži­vo­ta.

Još ni­ka­da ni­je­dan fi­lo­zof ni­je pi­sao ta­ko lir­ski. Pri­ka­zao je dva bo­ga ko­ji­ma se kla­nja­la grč­ka umet­nost: Di­o­ni­sa, bo­ga vi­na i raz­u­zda­no­sti, ži­vo­ta i bu­đe­nja, ra­do­sti i de­lo­va­nja, ek­sta­tič­nog ose­ća­nja i za­no­sa, bo­ga in­stink­ta, avan­tu­ra i ne­u­stra­ši­vog tr­plje­nja, bo­ga pe­sme, mu­zi­ke, igre i dra­me; za­tim Apo­lo­na – bo­ga mi­ra, do­ko­li­ce i du­šev­nog spo­koj­stva, estet­skih ose­ća­nja i in­te­lek­tu­al­ne kon­tem­pla­ci­je, lo­gič­kog po­ret­ka i fi­lo­zof­ske mir­no­će, bo­ga sli­kar­stva, va­jar­stva i ep­ske po­e­zi­je. Naj­ple­me­ni­ti­ja grč­ka umet­nost pred­sta­vlja­la je uje­di­nje­nje ta dva ide­a­la – ne­mir­ne mu­ške sna­ge Di­o­ni­o­ve­ve i ti­he žen­ske le­po­te Apo­lo­no­ve.