Senka Mikela Barsela

Svečano uvesti „linije tela”, domen „plesa koji predstavlja zaseban svet u savremenom društvu”, u poeziju već nadahnutu slikarstvom Mikela Barsela, može donekle da začudi. Ali to pokretačko telo je reka u koju se uliva više pritoka. Od samog kraja osamdesetih godina, poput alhemičara što pravi najneobičnije legure, Jožef Nađ stvara delo koje se napaja na izvorima svoje slovensko-mađarske kulture, emancipatorskog poleta džeza i muzičke improvizacije, druženja sa slikarima i vajarima, čitanja kultnih pisaca. Pisci kao što su Kafka, Bihner, Borhes, Beket, Rusel i, malo poznijeg datuma, Mišo, predstavljaju književnu crpnu stanicu za pozorišta tela i senki čije konce Jožef Nađ povlači iz predstave u predstavu. Oto Tolnai, savremenik i prijatelj Jožefa Nađa (obojica su rođena u Kanjiži), zauzima posebno mesto u tom panteonu. Senka Mikela Barsela jedno je od prvih dela Ota Tolnaija, osvedočenog pisca mađarske književnosti, koje je prevedeno na francuski, a sada i na srpski jezik. Crtež i slika su takođe tajni kutak Jožefa Nađa. Koreograf se, mic po mic, ušunjao u pariski atelje Mikela Barsela, da bi na kraju tamo provodio čitave noći. Iz duhovne bliskosti ova dva vrsna umetnika, poznavaoca materije, nastao je zajednički projekat, Paso Doble, izveden na festivalu u Avinjonu jula 2006. Neka nas ne začudi što u delu Senka Mikela Barsela, Oto Tolnai pokatkad zaziva još jednu senku, Jožefa Nađa, čije je enigmatično prisustvo zapravo koren koji dubinski povezuje sliku i poeziju.