Devet snova Džingis-kana

“Crveno nebo i crvena zemlja. između njih, šume što lelujaju u crvenim prelivima. Reke što penušaju crvenom bojom. Pa i crveni ratnici na crvenim atovima u galopu. Pod njihovim nogama utroba pokošenog grada što se puši i isparava ostavljajući crveni trag. A sve to daleko u pozadini, blede senke tananih, neuhvatljivih priviđenja.”

-Devet snova Džingis Kana, PROLOG

Džingis-kan je odavno postao mit, a u Mongoliji “Kana sličnog okeanu” i danas veličaju kao boga. U ovom romanu vanrednog stila Galzan Činag pripoveda o tome kako Džingis-kan, koga njegove sluge nose u poslednju bitku, tone u grozničave snove o ratu, izdaji i ubistvu – slike umočene u tamnocrvenu boju.

Pogled mu je okrenut unutra, jer “i hiljadugodišnji hrast jednoga dana mora da prekine beskrajno i besmisleno bujanje u neizvesnost”. Bude se uspomene na detinjstvo, na verne životne saputnike i doživljenu ljubav: na kraju života, progonjen halucinacijama, spreman na ispovedanje, ali ne i na sentimentalnost, vladar sveta neumoljiv je prema sebi samom. Danas veoma prisutna tematska forma istorijskog romana u ovom delu dobija „opravdanje“ svoje popularnosti, pre svega velikom književnom veštinom samog autora.

“Crveno nebo i crvena zemlja. između njih, šume što lelujaju u crvenim prelivima. Reke što penušaju crvenom bojom. Pa i crveni ratnici na crvenim atovima u galopu. Pod njihovim nogama utroba pokošenog grada što se puši i isparava ostavljajući crveni trag. A sve to daleko u pozadini, blede senke tananih, neuhvatljivih priviđenja.”