Seobe

HORIZONTI KOJI NESTAJU

Kažiprstima su nas usmerili u močvaru,

u kojoj smo ostavili stvari,

mi, koji smo zauzeli tavane,

međusobno smo razdelili ključeve

da bismo otvorili vrata u donje

odaje, u kojima se čuvaju

bicikli i voće.

Gradovi i šume su sporo iznicali,

vetar se zapleo za jezike

koje smo revnosno usvajali.

Bilo je dovoljno sati za ležanja

pod krošnjama, za razgovore

kada smo zanemeli između oblaka.

Gledali smo kako grade puteve,

postavljaju stubove i ugrađuju

prozore koji nisu propuštali dane,

kako dele grad na ćelije

koje čuvaju stranci.

Kada smo stupili u slušaonice

darovali su nas prazninom,

otkrili nam imena stvari

koje su imale isto poreklo

i podučili nas o estetskim trikovima.

Prvo smo plaćali zakup,

proveravali arhive i menjali izdavače,

zatim smo počeli trgovati vazduhom

i bocama svetlosti,

kojima smo lečili leđa

privezana za gvozdene stolice.

Tada smo i vazduh podelili

onima koji nisu i onima koji jesu.

Dovoljno smo videli

da bismo mogli da napustimo veštačke naseobine.

Umesto nas rade računari,

podižemo slušalice i razmišljamo o tome

da naselimo napuštene bašte

u kojima nema ni starih ni novih proroka.

Tražimo one koji ne dele,

i svakog časa zaceljujemo rane na granici

koja zeva za nama.

Robert Simonišek