Nešto crno

I njegova najpoznatija zbirka pesama, Nešto crno (1986), koja reaktualizuje formu elegije, veoma potresno, ali bez patetike, organizovana je u devet ciklusa od po devet pesama, sa po devet strofa-stihova, s poslednjom, završnom pesmom, koja takođe ima devet stihova i, kako on sam kaže u pesmi Meditacija o poređenju:

„Ogorčeno se upinjem da tačno omeđim ništa-ti, tu nemoguću bipolarnost, da napravim ophod, oko toga, tim rečenicama po devet na broju koje nazivam pesmama.“

Zbirka Nešto crno, ovenčana nagradom France Culture 1986, nastala je 1986. godine, dve godine posle tragičnog gubitka supruge Aliks Kleo Rubo (Alix Cleo Roubaud), koja je umrla od embolije pluća, posle svega tri godine braka.

Aliks Kleo Rubo se bavila fotografijom, a ova zbirka nosi naziv po seriji njenih fotografija „Ako nešto crno…“, što srećemo u takoreći središnjoj pesmi ove zbirke, Meditacija o nerazličnosti, o jeretičnosti:

„Iz toga što joj odsad ništa nije slično zaključiće se da postoji samo neslično, a otuda, da nema nikakvog odnosa, da nijedan odnos nije odrediv.

Doneće se zaključak o neprikladnosti.

Sve se obustavlja u tački u kojoj se pomalja neslično, i odatle nešto, ali nešto crno.

Pukim posmatranjem, više nema, celine se rastaču u svom ogavnom spletu: stvarnost.

Nešto crno što se zatvara. što se zakopčava. čisti polog, neostvaren.“