Velika pijanka / Planina Analog

Velika pijanka

»— Građani, nadam se da ćete mi oprostiti moju neskromnost, ali čas je dramatičan baš kao i ova uskiptela ljudska bujica. To je čas u kojem pesnikov pogled, izoštren najnovijim saznanjima psihoanalize, ponire u ključne ambise vlastite nesreće. Iz tog ribarenja u mutnim vodama duše, iz tih krvavih naplavina masā ujedinjenih burnim istorijskim previranjima, donosi li on nešto što velegrad već nije izrigao iz svoje utrobe? To je noćna riba katastrofe, znak jednog osobitog ropstva u trenutnim protivrečjima naših datosti, u protivrečjima plamtećim kao živi oganj na kojem su skovani okovi koje će uskoro raskinuti kataklizmična provala velike Onirične Revolucije. Verujte da mi je žao, drugovi, i oprostite što ću vas to pitati, ali zar ne mislite, ipak, da je sve to nepodnošljivo?«
iz poglavlja: (17) »Ozbiljna beseda o moći reči i slabosti misli«

Planina Analog

»— I onda ste porasli, učili škole, i počeli ste da filozofirate, zar ne? Svi prođemo kroz to. Izgleda da, u periodu adolescencije, unutrašnji život mladog čoveka biva iznenada oslabljen, kao da mu je odstranjena urođena hrabrost. Njegovo mišljenje nema više snagu da se suoči sa realnošću, ili sa nepoznatim, i on počinje da ih posmatra sa strane, kroz stavove „odraslih”, kroz literaturu i predavanja profesora. No, jedan glas, koji nije sasvim zamro, javi se s vremena na vreme da usklikne – svaki put kad je u mogućnosti, svaki put kad egzistencijalni potres olabavi povez preko usta – da usklikne svoju zapitanost. Međutim, mi i taj glas ugušimo. Zbog toga se tako malo i razumemo.«
iz poglavlja: (1) »Prvo poglavlje, poglavlje susreta«