Darma lutalice

Čim sam otkrio budizam, odmah sam osetio da sam živeo u nekakvom pređašnjem životu, pre beskrajno mnogo vekova, a sada sam zbog grešaka i grehova u tom svetu prebačen u ovu tegobniju sferu egzistencije, dok moja karma tek treba da se rodi, i to u Americi, gde niko nema nimalo duha ili ne veruje ni u šta, naročito ne u slobodu.

Džek Keruak je pripadao onoj grupi američkih pisaca kojima je establišment, zbog prirode njihovih dela, okrenuo leđa, ili bolje reći isturio pesnicu. Zvanična Amerika nije mogla da prihvati Keruakovu opijenost ludilom pomahnitalih i nezadovoljnih intelektualaca pedesetih godina. Tradicionalna književna kritika je sa vidnom dozom rezerve ocenila većinu Keruakovih dela, žigošući ga kao prestupnika koji podriva same temelje kulture ili, u najboljem slučaju, svrstavajući njegovu prozu u publicistiku. Pa ipak, tokom svog kratkog života Keruak je uspeo da napiše dvadesetak knjiga proze i poezije i postao najpoznatiji i najkontroverzniji autor svog vremena koji je dao glas čitavoj jednoj generaciji pisaca.

U kolikoj meri je Keruak pobunjenik u literaturi, oseća se u ritmu neobuzdanih rečenica njegovog autobiografskog romana Darma lutalice. To je priča izgrađena poput džez improvizacije, o grupi prijatelja koji zajedno kreću u visoke Sijere kako bi se našli na putu darme, istine, i iskusili zen način života. Ali u divljem boemskom San Francisku, sa maratonskim čitanjima poezije, dugim pijankama i eksperimentima u jabjamu, ispostavlja se da isposnički put nije lako slediti. Istovremeno proslava netaknute prirode i užurbane metropole, budizma i poetskog preporoda San Franciska, Darma lutalice su herojska odiseja posvećena generaciji koja je verovala u zanos i nesputanost.