Crne sveske i Hajdegerov antisemitizam – hermeneutičko-kritički pregled. Hajdeger 3

Na pomisao da napišem nešto o „Crnim sveskama“ Martina Hajdegera došao sam početkom 2014. godine, odmah po objavljivanju njihovih prvih tomova. Pomisao se preobrazila u snažnu, bezmalo neodoljivu želju kada sam te tomove nabavio i pročitao. Najvećma su me privukli oni Hajdegerovi zapisi u njima koji su se odnosili na Jevreje i jevrejstvo. Zapanjio me je i gotovo bez daha ostavio neskriveni Hajdegerov antisemitizam, ali i nacionalsocijalizam u tim zabeleškama. Naravno, i jedan i drugi bili su mi odranije uopšteno poznati – Hajdegerov nacionalsocijalizam kudikamo više nego njegov antisemitizam. Sada sam se, međutim, s njima susreo neposredno, iskusio ih iz prve ruke, i to u posebnom obliku i filozofskom ruhu. Bilo je očigledno da tih četrnaestak antisemitskih zapisa, nesrazmerno malobrojnih u poređenju sa sveukupnim obimom „Crnih svezaka“, nije lišeno odnosa prema Hajdegerovoj filozofiji, u najmanju ruku prema nekim njenim motivima i stremljenjima. Nije manje bio očigledan ni njihov eksplozivni potencijal, o čemu su najbolju potvrdu pružile uzavrele medijske reakcije u kojima, po pravilu, nije bilo dovoljno razložnosti, ali je, za uzvrat, bilo previše zagriženosti. Mediji, manje-više isti na svim meridijanima, osetili su upotrebljivost (tačnije: isplativost) neočekivano iskrsle teme, pa nije bilo nikakvo čudo što je svugde odmah preovladao senzacionalizam koji je zagrozio ozbiljnom, trezvenom, argumentovanom i odgovornom pretresanju tako značajnog problema kao što je Hajdegerov antisemitizam. Protok vremena je, kao i uvek, učinio svoje. Kada se smanjila medijska temperatura, kada je potom utihnula i medijska halabuka, moglo se, na tlu filozofije i na akademski način, pristupiti serioznom razmatranju Hajdegerovog antisemitizma ispoljenog u „Crnim sveskama“. Da se u tim kontekstualnim okvirima morao, po prirodi stvari, naći i Hajdegerov nacionalsocijalistički angažman, to se razume sâmo po sebi.

***

Svoju panoramu, namenjenu širem krugu zainteresovanih čitalaca, autor je slobodan da posebno preporuči i kao građu pogodnu da budućim našim istraživačima ove pro-blematike pomogne tako što će im poslužiti kao polazna osnova i početna orijentacija. U njoj ima dovoljno podataka, činjenica, imena, naslova i sl. koji mogu biti od nemale po-moći. Pisac bi imao dosta razloga za zadovoljstvo ako bi se pregled koji je na narednim stranicama sazdao pokazao kadrim da bude podsticaj mlađim istraživački nastrojenim duhovima u srpskoj filozofiji, kako sadašnjim tako i onim koji će se tek pojaviti.

***

Paradoks je u tome što se Hajdeger ne može odbaciti (zbog njegovog nesumnjivog nacionalsocijalizma i antisemitizma) bez prethodnog upoznavanja, čitanja, studiranja njegove misli u celini. Proizlazi da je bavljenje njime i njegovim mišljenjem neophodno i neizbežno. Čak i oni koji su na kraju dospeli do tvrdog uverenja da je Hajdeger uveo nacionalsocijalizam u filozofiju, da je zbog toga izneverio i izdao filozofiju, da u stvari i nije filozof, te da njegovi spisi i ne treba da budu na policama filozofskih biblioteka, nisu do takvog oštrog stava mogli doći bez prethodnog potankog i savesnog istraživanja o Hajdegeru i njegovom delu, čije su rezultate saopštavali na stotinama stranica. Paradoks je neminovan: Hajdegera nije mogućno odbaciti od sebe a da ga pre toga nismo imali pri sebi ili, čak, uza se! Da bi se osudio i odbacio, on se mora proučiti, on se mora pročitati. To je istinski paradoks recepcije Hajdegera koja je u svakom slučaju, ovako ili onako, obezbeđena. S tim neobičnim paradoksom vazda na umu, treba prići narednom pregledu s obema njegovim dimenzijama, hermeneutičkom i kritičkom.

– Iz Predgovora profesora Danila Baste