U potrazi za Fibonačijem

Odlučio sam da u pauzi između planiranih predavanja u Bolonji i Sijeni na dva dana skrenem sa rute i odem u Pizu kako bih pokušao da saznam nešto o Leonardu Fibonačiju, misterioznom matematičaru iz XIII veka koji je očigledno odigrao ključnu ulogu u stvaranju savremenog sveta, i čije sam matematičke korake, u jednom važnom smislu, pratio poslednjih dvadeset godina.
Da li je na raspolaganju bilo dovoljno informacija da se o njemu napiše knjiga? Niko drugi je nije napisao, pa sam posumnjao u to. S druge strane, postojanje tog ogromnog jaza u istoriji nauke značilo je da je Fibonači bio najpoznatiji i najkompletniji naučnik svih vremena čija biografija nikada nije bila napisana. Želeo sam da pokušam.
Nisam se interesovao kao istoričar, jer to nisam. Matematičar sam. Ono što me je najviše zaintrigiralo u vezi s Leonardom jeste ta značajna sličnost moje i njegove matematičke karijere. Osetio sam da smo srodne duše.
Dok sam se zaklanjao pod kišobranom čekajući taksi, kratko sam razmišljao o tome kako je moja matematička karijera bila drugačija od budućnosti koju sam zamišljao daleke 1968, kada sam završio postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu i kada sam se zaputio na Bristolski univerzitet kako bih pripremio doktorat.
U to vreme, na samom početku svoje karijere, o Fibonačiju sam jedino znao da je on matematičar koji je otkrio čuveni, po njemu nazvan, Fibonačijev niz (nije to uradio – nisam bio u pravu), za koji sam znao da je duboko povezan sa ljudskom estetikom (nije – nisam bio u pravu). Tek mnogo kasnije otkrio sam da je on bio jedan od najuticajnijih ljudi svih vremena. I još, da njegova veličina nije posledica njegovih matematičkih otkrića – iako je bez sumnje bio najsposobniji matematičar među svojim savremenicima – već njegove moći objašnjavanja. Bio je sposoban da shvati matematičke ideje koje su u njegovo vreme bile nove i komplikovane i učini ih dostupnim širokom sloju ljudi. Štaviše, posedovao je instinkt da to uradi na način koji bismo današnjim rečnikom opisali kao „dobru marketinšku strategiju“.
Dok sam bio mlad diplomac, moji uzori nisu bili ljudi poput Leonarda Fibonačija, već matematičari koji su došli do značajnih matematičkih otkrića – matematički divovi koji su živeli bliže današnjici, kao što su Leonard Ojler, Karl Fridrih Gaus, Pjer de Ferma i Kurt Gedel. Poput mnogih mladih koji izaberu da postanu matematičari, sanjao sam da se pridružim nizu najvećih – tako što bih dokazao važnu teoremu ili rešio težak zadatak koji je decenijama mučio najveće umove.
Neki od mojih savremenika uspeli su u tome. Mladi američki matematičar Pol Koen, samo nekoliko godina stariji od mene, rešio je 1963. Kantorov problem kontinuuma, zagonetku koja je više od 60 godina uporno odolevala svima koji su pokušavali da je reše. Ali kao što je to slučaj s većinom matematičara, morao sam da se zadovoljim značajno manjim uspesima.
[…]Ali usput sam, skoro igrom slučaja, otkrio još jedan talenat, možda moj istinski poziv: sposobnost da običnim ljudima objasnim često nejasne, složene matematičke ideje. Shvatio sam da pomoću reči mogu da oživim matematiku onima koji nisu baš upućeni u taj predmet.