Istočni diwan

U Istočnom divanu prepliću se tri zasebne, ali tematski i motivski povezane priče o islamskim misticima različitih epoha: El-Mukaffi , El-Halladžu i El-Tevhidiju. Iz prepiske sa suprugom, Mukaffa se čitaocima otkriva kao junak koga je faustovska želja za znanjem odvukla od voljene žene, a Halladž i Tevhidi – o kojima saznajemo iz perspektive predstavnika reda i zakona – kao ljudi od duha nepravedno optuženi za zločin i zaveru. Odvodeći nas u prošlost i na Istok, Karahasan progovara o odnosu izvanrednog pojedinca i društva, ali i o ključnim problemima čovekove egzistencije, pozivajući čitaoca na preispitivanje onoga što je univerzalno definišuće. Kombinujući detektivski zaplet i političke intrige na istorijskoj pozornici Istoka sa svojim besprekornim poznavanjem sufizma, Dževad Karahasan se oslanja na književnu tradiciju blisku našem čitaocu preko stvaralaštva Meše Selimovića, istovremeno šireći i preispitujući njene domete.

Istočni divan je 1989. ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, zajedno sa Basarinom Famom o biciklistima, ali će ta dodela ostati upamćena upravo po tome što nijedno od ta dva remek-dela nije osvojilo ovu prestižnu nagradu, što se smatra jednom od najkontroverznijih odluka u njenoj istoriji.