Civilizacija

Debre pojmu civilizacije, koji proizvodi mnoštvo tumačenja i suprotstavljenih definicija, najpre pokušava dati novo specifično značenje. Suprotstavlja je kulturi i konstatuje da je sinonim za imperiju.

Urbana, ofanzivna i plodna, civilizacije se projektuje izvan granica, za razliku od defanzivne, sterilne i reaktivne kulture. Civilizacija su putevi, luke i pristaništa, ali i odbrojavanje vremena, obeležavanje prostora, glavno jelo.

Ne postoji civilizacija koja nije ukorenjena u kulturi, ali ona ne postaje civilizacija ako nema flotu, ambicije i pokretnu silu.

U tom smislu, Perikle je predstavljao trenutak kulture u grčkom svetu, a Aleksandar njegov trenutak civilizacije.

Debre smatra da je Evropa prošla svoj trenutak civilizacije i da se polako povlači u kulturu, od Amerike zavisnu, klijentelističku, vazalnu teritoriju.

Taj proces povlačenja po njemu simbolički počinje 1919. godine i završava se 1996, to jest između dva važna izdanja koja su referentne tačke: Kriza uma Francuza Pola Valerija, i Sukob civilizacija Amerikanca Samjuela Hantingtona.

Posledica toga je činjenica da je 1919. godine postojala evropska civilizacija sa američkom kulturnom varijantom, a 2017. godine postoji američka civilizacija, čije su evropske kulture, sa svim svojim raznolikostima, u najboljem slučaju, manje varijacije, a u najgorem, domorodački rezervati.

Ilustraciju ovih stavova Debre daje u poglavlju knjige čiji je junak fiktivni lik Zamrznuti, hiberniran 1960. godine i probuđen 2010.

Žanr filozofskog eseja ovde ustupa mesto nekoj vrsti parodije Volterovog filozofskog romana ili Monteskjeovih Persijanaca u Parizu, gde glavni junak ne menja prostor nego, zahvaljujući pedesetogodišnjoj hibernaciji, zapanjen posmatra transformaciju Pariza amerikanizovanog do neprepoznatljivosti, sa čijih su ulica francuski jezik i robne marke potisnuti u korist engleskog i američkih kompanija.

Šta je novo u novoj civilizaciji?

Ona nudi svoje vrednosti koje su zamenile evropske: umesto pisma sliku, umesto vremena prostor i umesto tragičnog shvatanja sudbine, sreću.

Debre detaljno analizira ove nove civilizacijske univerzalije suprotstavljajući ih evropskim, pa kaže da je Evropa ušla u istoriju i naše mozgove pisanjem, a junaci Novog sveta su na filmu.

Film je stvorio Sjedinjene Države, za koje je to daleko više od sredstva za uticaj. To je poreklo njihove moći.

Kao i Regan pre njega, Tramp je šerif iz filma.

Američka nacija ima sposobnost da, zahvaljujući Džonu Fordu i Džonu Vejnu, od genocida američkih Indijanaca napravi uzbudljivu avanturu; od Vijetnama, uz pomoć Ramba i Silvestera Stalonea, festival heroizma, a od Iraka, filmom Američki snajperista u režiji Klinta Istvuda, takmičenje u streljaštvu. Moć papira je u poređenju sa tim poprilično skromna. Hiljade čitalaca naspram miliona gledalaca, čak i nepismenih.

Šta ova nova pozicija donosi Evropi?

Debre tvrdi da nije vreme za suze.

Evropa je elemente svoje civilizacije ugradila u novu, pobedničku i nastaviće da je oplemenjuje, kao što je bečka visoka kultura umirućeg carstva u periodu od 1870. do 1930. godine, postavila temelje za sve izume veka. Finis Austriae najavljivao je finis Europae u svetskoj areni, a ta Vesela Apokalipsa je ne samo obasjala svoj vek, već je oplodila i sledeći.

U slikarstvu su tu bili Klimt, Kokoška, Šile. U arhitekturi Adolf Los, Oto Vagner.

U muzici Alban Berg, Gustav Maler, Arnold Šenberg, Anton Vebern. U društvenim naukama Sigmund Frojd, Ludvig Vitgenštajn, Jozef Šumpeter, Vilhelm Rajh.

Istoričari kažu da glavna uloga na svetskoj sceni traje oko pet vekova.

Od 15. veka, pa do američkog 20. veka, zapadna Evropa ispunila je svoj ugovor i može napustiti vodeći položaj visoko uzdignute glave.

Nije izvesno da će američka civilizacija imati prilike da bude vodeća tokom sledeća četiri veka. Kina i Azija se ubrzano pripremaju da preuzmu baklju, izazivajući pri tom, zasad kontrolisani, bes hegemona.

Kao što se evropska civilizacija preobrazila u američkoj, slično bi se moglo dogoditi i američkoj u kineskoj.

Nema ničeg skandaloznog u činjenici da Evropa trenutno odlaže rukavice.

Preneće svedočanstvo novoj civilizaciji, kaže Debre.

Pavle Sekeruš, Danas

Žil Režis Debre (rođen 1940. u Parizu), francuski filozof, novinar, bivši vladin zvaničnik i univerzitetski profesor. Poznat je po svojoj teoriji mediologije, kritičkoj teoriji dugoročnog prenošenja kulturnog značenja u ljudskom društvu. Blizak idejama levice, 1967. godine se u Boliviji družio sa marksističkim revolucionarom Če Gevarom, a tokom sedamdesetih je pomagao predsedniku Salvadoru Aljendeu u Čileu. U Francusku se vratio 1973. godine, gde je obavljao različite funkcije u francuskoj vladi, kao i različite diplomatske poslove za predsednika Miterana.
Njegov naučni interes je okrenut problemima religije i verovanja u društvenoj grupi. Smatra da nema društva bez transcendencije. Kao što sekularna država ima svoje moralne obaveze, ateisti imaju svoje svete vrednosti. Za njega je ova transcendencija neophodna za socijalnu koheziju. Sovjetski Savez je imao Lenjina, Sjedinjene Američke Države Džordža Vašingtona, a očevi osnivači Ustav.
Izuzetno je plodan autor, nagrađivan značajnim priznanjima za svoj rad: 1977. godine je dobio nagardu Femina za roman Sneg Gori, 2011. godine je postao član Akademije Gonkur, a 2019. godine mu je Francuska akademija dodelila nagradu Grand prix de littérature za celokupan književni rad.