Sloboda

U svom možda najuspelijem spisateljskom podvigu, epskim zamahom tako retkim za savremenu autorefleksivnu književnost, jedan od najznačajnijih proznih pisaca današnjice predstavlja nam uzornu, liberalnu porodicu Berglund, misterije koje ih nekim čudom još uvek drže na okupu, ali i sve ono što ih razdvaja. Oni nisu od onih književnih likova koje biste voleli da sretnete, već pre od onih koje morate sresti, jer se svi lako prepoznajemo u njima. Pre svega, to su Peti i Volter, bračni par iz tipičnog američkog predgrađa u kom se stvara moderna mitologija srednje klase, gde vrebaju varljivi sjaj običnog života i zamke svakodnevice. Kao i većina porodica, i ova je samo naizgled funkcionalna. Zašto je Volter, inače advokat i ekološki aktivista, prihvatio da radi za velike zagađivače ugljem? Zašto se njihov sin tinejdžer odselio kod komšija, zakletih republikanaca? I zašto se nekada uzorna komšinica Peti odjednom pretvara u ljutu i razuzdanu ženu koja privlači pažnju radoznalih komšija?

Kada se Frenzen, posle objavljivanja Slobode, pojavio na naslovnici Tajma kao prvi književnik posle dužeg vremena, i to uz naslov „Veliki američki romanopisac”, svima je bilo jasno da prisustvujemo ustoličavanju književnog velikana koji će moći, kada prođu godine, da stoji rame uz rame sa svojim velikim prethodnicima iz 19. i s početka 20. veka. Sloboda je bila definitivna potvrda te literarne deifikacije, roman koji je rado čitala Opra Vinfri, ali i najznačajniji književni kritičari našeg doba. Takvo saglasje najšire čitalačke publike i stručne javnosti retko se dešavalo i po pravilu je bilo znak da se nešto veoma značajno dešava u svetskoj književnosti.