Prvo lice jednine

“Svet u kojem živimo često se u trenutku okrene naglavačke ako samo promenimo način posmatranja. Ukoliko se promeni samo način na koji pada zrak sunca, senka može postati svetlo i svetlo senka. Pozitivno postaje negativno, a negativno pozitivno. Ne umem da ocenim da li je takva pojava jedna od suštinskih odlika onoga kako je svet ustrojen ili je samo optička varka.”

Murakami opet piše u prvom licu jednine. U tematski potpuno različitim pričama čitaoci će prepoznati modele i likova i situacija iz njegovih prethodnih romana i priča (uz nostalgična i setna prisećanja na mladalačke ljubavi i doživljaje, i neizbežne – bejzbol, Bitlse, džez, Šumana…). Za razliku od dve esejističke knjige u kojima je pisao o sebi u ispovednom tonu, ovde su lični događaji zaogrnuti fikcijom, s jasnom namerom da čitalac ne može da odredi gde je granica fiktivnog i realnog. Na tom tragu, Murakami tematizuje, ali i relativizuje i druge suprotnosti: uspeh – neuspeh, pobeda – poraz, lepo – ružno, sreća – nesreća. Stoga, ova zbirka priča nije autoportretisanje u formi fikcije, već je, pored ostalog, stavljanje u fokus pojmova koji očigledno u ovoj zreloj fazi života i stvaralaštva opsedaju jednog od najčitanijih pisaca na svetu: nestalnost smisla (u književnosti i životu) i identiteta. Ovom temom se bavi na momente i samoironijski, uz kritiku onih koji pretenduju da neupitno znaju šta je pisac hteo da kaže i ko je taj pisac, jer mi svi živimo “u prostoru između maske i pravog lica”, s tim što je kod nekog taj prostor uži, a kod nekog širi. Pa čak i ono najvažnije – ljubav, kao “gorivo koje nam je neophodno da bismo dalje živeli”, najlepše je kad o nekom ponešto ne znamo, ili kad majmun iz Šinagave ukrade nečiji identitet, tako da ta osoba zaboravi i svoje ime. – Jasna Novakov Sibinović

Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka”, nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor” –  najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim” za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen”.

Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).
Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.
Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.