Latinoamericana

“…Pogačar svakako nije Sviftov naslednik niti nastavljač ni u kom smislu, osim po razmišljanju da bi putopis, ili putopisni rukopis, mogao da bude bilo šta mimo onoga što se od njega očekuje da bude. I dok Svift od čitalaca koji storiju o Guliveru prate s punim poverenjem u krajnje dokumentarističke namere naratora pravi prvorazredne budale i izvrgava ih ruglu zajedno s tradicijom koja ih je do takvih pomisli dovela, Pogačar jednostavno nije zainteresovan za verodostojnost kao takvu, i pored mesta u tekstu koja je nemoguće opovrgnuti s aspekta faktografije. Da, to jeste Južna Amerika, da, to jeste njena ikonografija, da, nije teško prepoznati kojim se sve simboličkim predikatima Pogačar služi, ali su njegove namere posve drugačije. (…) Da trivijalizujem: niti je ovakve Južne Amerike ikada bilo, niti će je ikada biti mimo Pogačarevog putopisnog rukopisa. Otud ona raspolaže viškom fikcionalnosti koji dolazi pre svega od izraza, od jezika koji nije jezik putopisa, već jezik nečega što bismo mogli da označimo kao putopisnu poeziju. (…) Nije ovo knjiga intervencije. Latinoamericana je knjiga invencije.”

Srđan Srdić