Tonemo

„Deo hartije mi se lepi za znojave dlanove. Na jednom papiriću je reč ljubav. Gledaću je dok ne postane živa.“

Ove reči piše jedan od junaka u fragmentarnom romanu Dubravke Rebić u kome glavni akteri ne shvataju da ih drugi ne mogu i neće spasiti, sve dok ne spasu sami sebe. U međuvremenu, ljubav ne oživljava sa papira, a život prolazi. Lagano i neosetno kao što se nižu stranice ove knjige.

Dubravkin stil je jednostavan, a naracija precizna pa ipak nosi neobjašnjivo puno teške tuge koja vuče na dno. Četiri priče se na vrlo jasnim mestima očešu jedna o drugu, kao što svakodnevno prilazimo pored ljudi koji vrište za pomoć ali ih ne čujemo. Jer u ovom romanu, tone se tiho ali neminovno.

Zato je strašno važno smognuti snage i zavoleti sebe uprkos svemu i shvatiti Dubravkino upozorenje ozbiljno.

„Jednog jutra se probudiš i tvoje dite te vidi kao šta ti vidiš sebe kad se najmanje voliš. I taj ti pogled postane istina.“

Pročitajte ovaj roman i nikada ne dopustite da vam se tako nešto desi.

Sara Radojković