Čile noću

Roberto Bolanjo je rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao da živi u Barselonu, gde ih je i napisao.
Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južno-američki pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Iz serije njegovih kraćih romana posebno se izdvaja Čile noću, hronika zla, svedočanstvo čoveka koji se u jednom trenutku pita zašto intelektualna elita i dalje piše poeziju, slika ili diskutuje o finesama avangardnog teatra dok hunta muči ljude u podrumima. . .

. . . Umesto da krene hodnikom koji je vodio desno, krenuo je levo, zatim je nabasao na drugi hodnik, spustio se nekim stepenicama i, pre nego što je znao gde se nalazi, obreo se u podrumu. Kuća je zaista bila velika: prava ukrštenica. Stvar je u tome što je prošao kroz različite hodnike i vrata, i naišao na mnoge prazne sobe, ili odaje pune ambalaže, i na ogromne paukove mreže koje je Araukanku uvek mrzelo da počisti. Na kraju je stigao do najužeg hodnika u kući i poslednjih vrata, koja je otvorio. Video je neku vrstu metalnog kreveta. Uključio je svetlo. Na ležaju je bio nag čovek vezanih ručnih i nožnih zglobova. Izgledao je kao da spava, ali to je bilo teško utvrditi, budući da su mu i oči bile vezane. . . “

Bolanjovi romani

Klizalište (1993) ● Nacistička literatura u Amerikama (1996) ● Udaljena zvezda (1996)
Divlji detektivi (1998) ● Amajlija (1999) ● Monsieur Pain (1999) ● Antverpen (2002)
Lumpen-novela (2002) ● 2066 (posthumno) ● Treći rajh (posthumno)

zbirke priča

Telefonski razgovori (1997) ● Kurve ubice (2001) ● Nesnosni gaučo (posthumno) zbirke poezije