Umorni grad

HIROSHIMA MON AMOUR

Es war kein Traum
Ich habe gesehen:
Die Shnee brannte

Prevodila je Hiroshima mon amour na katalonski. Kosa joj je bila veoma crna i šiške su joj padale u obliku polumeseca preko levog oka, tamnog, i kože na čelu, tako bele. Imala je lepo uobličene usne, kao iscrtane crvenom bojicom, i jednu pegicu na rubu brade idući ka vratu. Bila je mršava i sitna i nije znala da puši. Kad je pušila – često kad bi malo popila – dugo je palila cigaretu, koja bi pocrnela, i nije uvlačila dim. Onda bi se staklasto nasmejala, zabacivši glavu unazad i izdisala vazduh, koji se gubio, beo i konfuzan, duboko u noć.
Prevodila je Hiroshima mon amour dok smo u krevetu ležale, gole, a mene je uspavljivala spora kadenca njenog govora, meka i baršunasta kao rane breskve. I blaženstvo trenutka zagospodarilo je pred tragedijom teksta, poput ratnika što gospodari bojnim poljem. Tako smo živele: tom smelom, prkosnom, ispravnom srećom u svetu koji se raspada. Kako su joj samo oči blistale kad je čitala gola, usredsređena na određenu reč kojom je trebalo objasniti zverstvo. Ljubavi moja, Hirošimo.

Marija Kabrera Kaljis (1983) je katalonska pesnikinja rođena u Đironi 1983. Predaje lingvistiku na Univerzitetu u Barseloni i radi kao prevodilac i lektor za različite izdavačke kuće. Objavila je tri zbirke pesama: Jona (2004), za koju je dobila nagradu Amadeu Oljer za mlade neobjavljivane pesnike, Vedro jutro (2010) i Umorni grad (2017) za koju je dobila nagradu Karles Riba, najprestižniju nagradu za poeziju na katalonskom jeziku.