Košmarnik

Na plafonu dnevnog boravka providi se nebo, rupa sa krova kidiše na kuću i njenu nepokretnost, sneg i sve jača kiša tope joj kosti. Stanem na trenutak, ostavim ranac na pod, počešem se do bola, sa utiskom da će se zidovi svakog trenutka urušiti  Ne možemo da uđemo u pola domaćinstva, znakovi pokušaja provaljivanja, neuspešno sečeni katanci po sobama. Deda je davno previše dobro sakrio ključeve  Nedostupne su spavaće sobe, slike male dece, orasi-čuvari pod krevetima, ostave sa senkama tegli ajvara uvijenih u novinski papir, ve-ce šolja, knjige, prljavština, ožiljci na krevetima. Trudim se da mi glas zvuči ozbiljno kroz plač. Okrećem lice od dobrog komite i dobre učiteljice  ‍

“Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.”

Ivan Isailović