Odbijanje raja

“U Gilbertovim pesmama koje smatramo posebno uspelim, konkretno nije tek polazište ka ultimativnoj sferi apstraktnog, nego ujedno i cilj. Iako je Gilbertova inteligencija, po svedočenju pesnika Daga Andersona, prvorazredna, on je mrzeo pametovanje i hiperintelektualnost u poeziji. Preduslov za „magičnost“, koju smatra vrhunskim svojstvom dobre poezije, zahteva prostodušnost – osobinu koju, u njenim različitim značenjima, tako često spominje Puškin. (…) Gilbert je – da ocenu ponudimo nedvosmisleno – najbolji kad uzdržano predstavlja bića, stvari, i svakovrsne veze među njima koje samo što nisu nestale, to jest ikarski propale. (…)
Suprotstavljeni senzibiliteti askete i ljubavnika – ozbiljnost pesnikovog romantizma – čine drugi izvor tenzije u ovim pesmama. Premda Gilbertov lik beznadežno muti kontrast između svetonazora izraženog njegovom prozom s jedne, i njegovom poezijom s druge strane, treba priznati da spomenuti kontrast – usklađen s pravilima dekoruma – neretko funkcioniše kao „pogonsko sredstvo“ ovih stihova. Popularna američka pesnikinja prirode Meri Oliver pokušava da oživi duh Amerike od pre „američkog načina života“ (fraza koja se odnosi na široku lepezu navika s visokom emisijom ugljen-dioksida i drugih komponenti zasnovanih na ugljeniku kao zajedničkom imenitelju). Kod Oliverove, ideja svakovrsne čistoće predstavlja isključivi osnov za tematsko-formalne principe. Kod Gilberta, međutim, naleti strasti često „prljaju“ aktivnosti kakve su obdelavanje vrta, vožnja autobusom ili šetnja Peruđom. Raj je zemaljski, trošan kao gilbertovski hoteli i ljubavnici, dakle nije raj. Onaj pravi je – da formulišemo to na još jedan način – odbijen u ime privremenih zanosa.
Slobodni stih odgovara ovim ispovestima bez pokajanja i uspomenama čija se vernost osipa, dominantnom u knjigama nastalim tokom poslednje tri decenije pesnikovog života.”

(iz pogovora Nenada Jovanovića)