Zora – misli o moralnim predrasudama

U ovoj knjizi čovek nalazi na poslu „podzemnika“, bušača, kopača, podrivača. Čovek ga vidi, pod pretpostavkom da ima oči za takav dubinski rad, kako lagano, smišljeno, s blagom neumoljivošću kroči napred, da se ne bi suviše pojavljivala preka potreba koju sa sobom donosi svako dugo lišavanje svetlosti i vazduha; čovek bi njega samog pri njegovom mračnom poslu mogao nazvati srećnim. Ne čini li se da ga vodi neka vera, da ga obeštećuje nekakva uteha? Da možda hoće da ima sopstvenu dugu tamu, nešto svoje nerazumljivo, skriveno, zagonetno, jer zna šta će i on imati; sopstveno jutro, sopstveno izbavljenje, sopstvenu zoru?… Izvesno je da će se on vratiti: ne pitajte ga šta želi tamo dole, on će vam to već sam reći, raj prividni Trofonije i podzemnik, tek kada opet postane čovek. Čovek se temeljno oduči od ćutanja kad je tako dugo kao on bio krtica, usamljen…