Vatra i ništa

Izbor iz poezije.

„Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu[…] Ona samu sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim krvotokom se hrani, sprečava da išta u nju uđe i oduzme joj dah. Zaštićena je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznutra živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi“, rekao je Branko Miljković, pesnik za kojim su ostali neizbrisiv trag u srpskoj poeziji i zagonetna smrt.

Stvarajući od reči i stihova simbole koji dobijaju svoju stvarnost, naseljavajući svet tim realizovanim slikama, Miljković je uzdigao hermetičnu poeziju do bitnog elementa koji ispunjava naše živote. A to je moguće samo pomoću plamtećih reči, goruće tradicije i saživljavanja s ništavilom.

Branko Miljković (1934–1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac. Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (1957), Smrću protiv smrti (u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, 1959), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960) i Krv koja svetli (1961). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost.