Putovanje po Italiji

Geteova metodika putovanja u germanistici je bila predmet brojnih istraživanja, a posebno je analiziran njegov osobeni stil putovanja po Italiji. Prema mišljenju Hajnriha Niderera, Gete je upravo za vreme svog boravka u Italiji razvio jedinstveno umeće doživljavanja i opažanja. Ono se zasnivalo, pre svega, na svesnom izboru koncepta apstrahovanja koji mu je omogućavao osećaj sopstvenog „stvaranja sveta”. U skladu s tim konceptom, Gete je birao mnoštvo upečatljivih detalja iz okruženja u kome se nalazio i uklapao ih u celinu služeći se pri tome čitavom paletom tehnika za otkrivanje sveta. Jedna od tih tehnika bila je svakako voljna kontrola emocija kojom se postizala mirnoća duše, o čemu se često govori u zapisima sa ovog putovanja. Iz Rima, 10. novembra 1786. godine, Gete piše: „Živim sad ovde u vedrini i miru kakve odavno nisam osećao. Moja navika da sve stvari gledam i shvatam onakve kakve jesu, moje verno ustrajavanje na navici da ne mutim oko, moje potpuno odricanje od bilo kakvih pretenzija, sve mi to ponovo veoma ide naruku i izvanredno mi usrećava dušu. Svakog dana po neki nov značajan predmet, iz dana u dan sveže, velike, neobične slike, i celina o kojoj se dugo misli i sanja, a koju nikada nije moguće maštom dosegnuti”. Sa sebi svojstvenim humorom Gete citira potvrdu tog svog stava iz jednog Vinkelmanovog pisma Frankeu: „Sve u Rimu treba tražiti sa izvesnom ravnodušnošću, inače će smatrati da ste Francuz” (13. decembra 1786). Mirnoća duše bila je neophodna pred navalom utisaka koji su pretili da preplave senzibilnog posmatrača: „Trebalo bi se ovde [tj. u Rimu] služiti sa hiljadu pisaljki, jer čemu će ovde jedno pero”, piše on 5. novembra 1786. godine.