Izabrane pesme

Primajući Nagradu „Georg Bihner”, Krista Volf je u svom govoru citirala verovatno poslednju pesmu Ingeborg Bahman, Nema delikatesa, ukazujući na to kako je „… ovo jezik sa one strane verovanja, ali ipak jezik. (…) Pesma koja se odriče umetnosti paradoksalno mora biti umetničko delo. Pesnik koji se izražava u potpunosti ne poništava sebe: želja za zatiranjem ostaje da svedoči o tome. Njen udeo neće biti raspršen”.

Tvrdnje Kriste Volf iskazuju ono što je najviše iznenadilo nemačku publiku kada se Bahmanina poezija prvi put pojavila – njene pesme bile su ni nalik poeziji velikih pesnika prethodne generacije. Godine 1953, kada je objavljena njena prva zbirka poezije, Produženo vreme, Bahman je dobila nagradu Grupe 47, jednu od najpoželjnijih književnih nagrada posleratne Nemačke. Kada je objavljena njena druga i poslednja zbirka, Dozivanje Velikog medveda, mirnije a snažnije i direktnije slike udvostručile su hvalu javnosti i kritike. Našavši se u ulozi proslavljene pesnikinje, Bahman je pisala sve manje pesama. Ove, kasne pesme, iako istorodne u pogledu ekspresivnosti, izlaze iz unekoliko drugačijeg misaonog i emocionalnog registra.

Deo prepoznatljivosti poezije Ingeborg Bahman leži u karakterističnoj fuziji apstraktnog jezika i snažnih, konkretnih slika – onome što je nazivano „filozofskim jezikom slika”. „Viši”, suvereniji plato svesti iskazan u njima blago atonalnom muzikalnošću i neretko u klasičnim versifikacijskim obrascima zaokupljen je temama trajanja i nesigurnosti, slobode i granica. A granice, u prvom redu granice zemlje i jezika, paradoksalno ne zatvaraju, već otvaraju prostor za novo – utopiju, imaginativno „nigde” gde postoji mogućnost, a ne nužnost:

„Doći će dan kada će ljudi imati crno-zlatne oči, videće lepotu, biće oslobođeni prljavštine i svake težine, uzdići se u vazduh, otići će pod vodu, zaboraviće svoje žuljeve i muke. Doći će dan kada će biti slobodni, svi ljudi će biti slobodni, i od slobode na koju su mislili. Biće to veća sloboda, biće preko svake mere, biće sloboda za čitav život…” Ove reči iz Bahmaninog romana Malina predstavljaju poslednje korake velikog putovanja koje je otpočelo dvadeset godina ranije, u njenim prvim pesmama. Njen glas menjao je takt, registar i žanrovski oblik, ali je ostao prepoznatljivo založen verovanju u nadolazeću utopiju.

Ingeborg Bahman je rođena 1926. u Klagenfurtu, u Austriji. Studirala je filozofiju na univerzitetima u Inzbruku, Gracu i Beču, gde je i odbranila disertaciju o filozofiji Martina Hajdegera. Godine 1953. dobija nagradu za poeziju Grupe 47. Autorka je knjiga poezije, kratkih priča, eseja, libreta za opere, a radila je na ciklusu romana Načini umiranja, od kojih je jedino prvi deo, Malina, na kraju objavljen. Umrla je od posledica požara 1973. godine u Rimu. Bahman su smatrali vrhunskom pesnikinjom njene generacije. Njeno je delo izrazito uticajno i danas, i ona se smatra pionirkom evropskog feminizma i posleratne književnosti. Uticavši na mnoge pisce, od Tomasa Bernharda do Kriste Volf, Bahmanina poetska istraživanja prirode i granica jezika suočenog sa istorijom ostaju do danas neprevaziđena po sposobnosti da objedine filozofske uvide i opsesivni lirizam.