Prebivališta

Novi roman dobitnice Pulicerove nagrade sačinjen je od meditativnih sličica iz svakodnevnog života.

Neimenovana naratorka u neimenovanom italijanskom gradu živi mirnim životom. Grad koji ona naziva domom za nju je poverljiva osoba i životni partner: trotoari, parkovi, mostovi, pijace, ulice, prodavnice, kafići… Ali mirnu površinu njenog života uzburkava dublji nemir. Pratimo je do bazena na koji često odlazi, ali i do železničke stanice koja je ponekad odvede do majke, zaglibljene u očajničkoj samoći nakon očeve prerane smrti. Pored kolega na poslu, gde se nikad ne oseća opušteno, ona ima prijateljice i prijatelje, ali i „njega“, senku koja je teši i uznemiruje.

Ovaj prelepo oslikan portret života sastavljen je od kratkih vinjeta koje čine plodno tlo za autorkinu impresivnu moć zapažanja.

Džumpa Lahiri rođena je 1967. u Londonu kao ćerka indijskih imigranata. Porodica se vrlo brzo po njenom rođenju preselila u SAD gde je Lahiri magistrirala komparativnu književnost i doktorirala na renesansnoj umjetnosti. Svoje prve priče objavljuje još 1988. godine, s jedva navršenom 21 godinom i to u prestižnom časopisu Njujorker. Svojom debitantskom zbirkom priča Tumač bolesti (1999) udarila je i temelj onoga što je kasnije postao zaštitni znak njenog pisanja – jezik lišen viška reči, junaci koji balansiraju između nasleđenih kulturalnih vrednosti svoje pradomovine i novog doma: minuciozna analiza strahova, sumnji i predrasuda imigranata, slika Indije lišena egzotike… Zbirka je osvojila Pulicerovu nagradu za književnost i Nagradu PEN/Hemingvej. Lahiri je uspeh ponovila i svojim prvim romanom Imenjak (2003), po kojem je snimljen i istoimeni film. Usledila je još jedna zbirka priča, Nova zemlja (2008), koja se našla na prvom mestu top-liste Njujork tajmsa. Roman Ravnica (2013) poslednja je njena knjiga na engleskom jeziku. Džumpa Lahiri danas živi u Rimu i piše na italijanskom jeziku.