Majstor vodopada

U podnaslovu određen kao „kratka priča o ubijanju“, ovaj roman pred čitaocima ocrtava sliku Zemlje u neodređenoj, ali bliskoj budućnosti: u društvu razorenom klimatskim promenama i političkim prevratima, pretvorenom u hrpu krhotina i sve manjih država i državica, nivoi svetskih mora rastu a pitke vode je sve manje. Kroz takav postapokaliptični svet, koji evocira rane Ransmajerove romane poput Poslednjeg sveta ili Morbus Kitahare, putuje i pripovedač-protagonista Majstora vodopada, neimenovani hidrotehničar progonjen krivicom. Uveren u to da je njegov otac odgovoran za smrt petoro ljudi, on traga za odgovorima na pitanja koja ga muče: o iščezlom ocu, majci Jani deportovanoj u jadransku postojbinu, o upornom ćutanju sestre Mire.
Svojim karakterističnim raskošnim stilom Ransmajer u ovom kratkom romanu opisuje distopijske pejzaže u koje bi se mogli pretvoriti slivovi velikih reka, od Amazona do Tonle Sapa. Ipak, počasno mesto u njemu zauzima Bela reka, reimaginirani Dunav, čija strujanja, virove i slapove, tek delimično ukroćene, autor upečatljivo opisuje. Tok te reke poput lajtmotiva uvezuje u celinu distopijski prikazani svet, pripovedačeva sećanja na detinjstvo i mladost provedene u kući majstora vodopada, i kontemplaciju o prirodi nasilja i ljubavi. Iako se bavi aktuelnim pitanjima, dalekosežnim posledicama klimatskih promena, fragmentacijom državnih i političkih zajednica i previranjem identiteta, ovaj roman krije neočekivanu i opskurnu ljubavnu priču.

Tijana Tropin

Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju; živi u Beču.

Pored romana Užasi leda i mraka (1984, Geopoetika 1997), Poslednji svet (1988, Geopoetika 2003), Morbus Kitahara (1995, Geopoetika 1999), Atlas uplašenog čoveka (2012, Geopoetika 2014), Koks ili tok vremena (2016, Geopoetika 2017) i Majstor vodopada (2021, Geopoetika 2022), autor je i drugih proznih dela u kojima je eksperimentisao sa narativnom formom – pored ostalog: Put za Surabaju (1997), Nevidljivo (2001), Priznanja jednog turiste (2004), Leteća planina (2006, Geopoetika 2008), Dame i gospoda pod vodom (zajedno sa Manfredom Vakolbingerom, 2007), pozorišni komad Odisej, zločinac (2010).

Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, italijanska književna nagrada Mondelo, nagrada Aristeion Evropske unije, francuska nagrada za najbolji strani roman (Prix du meilleur livre étranger), počasna nagrada premijera Bavarske, nagrada „Žan Mone“ za evropsku književnost i nagrada „Mariluize Flajser“, koju je 2017. godine dobio za Atlas uplašenog čoveka i Koks ili tok vremena.