Ars ahumana : antropocenske ontografije u umetnosti i kulturi 21. veka

Nama je neophodna dimenzija dubine i transcendencije kako bismo mogli da konceptualizujemo otpor imanenciji kapitalizma i antropocena, da zamišljamo postkapitalističku i postantropocensku budućnost kao radikalno otvorenu ili zatvorenu u zavisnosti od toga koja nam je forma (ne)živog početna premisa. Zbog toga je i reč o veštinama koje su neophodne za konstrukciju treće dimenzije kao dubine transcendencije. Veštine kojima se dubina otkriva i proizvodi nalaze se u umetnosti, ali ih je moguće pronaći i drugde. Prakse otpora zasnovane na dimenziji dubine podrazumevale bi, u najoptimističnijem duhu, izgradnju sveta na posve drugačijim ontopolitičkim osnovama u otvaranju ka neodnosnom apsolutu koji leži u transcendentnoj dimenziji. U manje optimističnom duhu, misleće-osećajne prakse otpora zahtevale bi postajanje-otpornim i istrajavanje u ruinama koje stvaraju destruktivne forme života na ravni relativne imanencije, kao i prenamena onoga što se nalazi u datom stanju stvari i čuvanje prisvojenih ostataka unutar ravni relativne imanencije.

Andrija Filipović (1984), diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, doktorirao teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Docent je na Fakultetu za medije i komunikacije. Objavio je monografije o Delezu i Masumiju i brojne radove u domaćim i stranim naučnim časopisima. Prevodi sa francuskog i engleskog. Izvršni je urednik časopisa AM: Journal for Art and Media Studies.