Ovo je mogla biti naša dnevna soba

Retke su zbirke poezije u kojima svaki čitalac može da pronadje i delić sebe. „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“ je baš takva zbirka. Čak i čitanjem nasumično odabranih stihova, tera vas na preispitivanje, izmamljuje osmeh, podstiče iskrene emocije, a može i po koju suzu da vam izmami.

U poeziji Bobana Stojanovića nema ničeg pretencioznog, ona je jednostavna, sirova, direktna, bolna i nežna u isto vreme.

Zato se zbirka „Ovo je mogla biti naša dnevna soba“ nalazi u kolekcijama mnogih ljubitelja dobre poezije, kao i onih kojima poezija nije prvi izbor.

 

Kako su me moji pravili

Imam naviku da operem ruke

Pre nego počnem nešto da radim

Nepoznato mi je poreklo

Ove navike

Verujem da u nove stvari

Treba ulaziti čistih ruku

Zato me zanima

Kakvim su rukama

Moji budući roditelji

Pravili mene

Njihovog budućeg sina.

Zanima me da li su me planirali

I kako su o tome razgovarali

Ko je kome doneo radosnu vest

Da je svet spreman da me prihvati

Koliko je listova hartije potrošeno

Na razradu ekonomskog plana

Mog radosnog detinjstva

I visokog obrazovanja.

Da li su želeli da budem lep

Da li su želeli da budem zdrav

Da li su želeli da budem poseban

Da li su sa spiska idelnog mene

Precrtali ono što kod sebe nisu voleli

I zbog čega su ih

Druga deca zadirkivala

Da li je moj budući otac

Zatvorio svoje plave oči

I poželeo do neba i nazad

Da budući ja

Nema veliki nos

Da li je moja mama

Uputila molitvu

Da imam jaču

Kosu od njene

Da li su oboje vrisnuli

U zanosu strasti

Neka naše dete

Ima jake zube.

Da li je bilo strasti uopšte

U trenutku kad su me pravili

 

Meni se sviđa da mislim

Da su to radili

Na kuhinjskom podu

Na koji se prosula

Kesa s brašnom

Činija jagoda

Ili se razbila flaša

Sa ružinom vodicom

I moju su roditelji

Vodili ljubav

Okupani tom vodicom

Dok je razbijeno staklo

Stvaralo nežne ogrebotine

Po njihovim nogama

Pod leđima su im pucale jagode

Smejali su se

Lica su im bila bela od brašna

A pogledi im se rastapali u prostoru

Kao u ljubavnim filmovima

S kraja sedamdesetih.

Znam da nisam

Nastao na Alpima

Niti na ostrvima

Antigve i Barbude

Nisam napravljen

Podno Ajfelove kule

Niti u ćošku

Gaudijeve zgrade u Barseloni

Nije moj tata

Zgrabio majčine grudi

A ona sočni grozd

Vinograda u Toskani

Nisu pocepali džak pirinča

Vodeći ljubav

U podrumu Marakeša

Nisu imali pasoše

Ni novce za avio karte

Išli su jednom

U Vrnjačku banju

I kažu da je bilo lepo

Ali to je bilo

Mnogo pre nego su

Mene napravili

Imali su samo propusnice

Za ulazak u graničnu zonu Bugarske

Možda se to desilo tamo

Na brisanom pograničnom području

Sa kojih se magla nikada ne skida

Gde oružana napetost uvek postoji

Možda zato volim

Ženski hor

Radiotelevizije Bugarske.

 

Mene su pravili u jesen

Dok se kuvao ajvar

Majka je sigurno

Stavljala ajvar u tegle

A kuća mirisala na kiselo

Pod kuhinje bio je pun

Semenki iz paprike

I drški od patlidžana

Možda je otac došao

I rekao

Daj mi malo

Možda je majka plakala

I razmišljala da ajvar ne zagori

Možda se sve prosulo

Po kuhinjskom podu

Možda su mi zato

Misli rasute svuda

Teško mi je da ih sastavim.

Ne znam kakav znak ljubavi

Nose moji zubi

Koji stalno pucaju

Moja nejaka kosa

Noge krive u kolenima

Ravni tabani

I sklonost višku kilograma

Ne znam kako je moje

Lepe plave oči

Najlepše od mog oca nasleđeno

Napao kancer

Ne znam ni zbog čega

Patim od gorušice

Ne znam zašto nemam

Više samopouzdanja

Možda sam nastao

Usred ređanja

Kornišona u tegle

Pa mi je život

Narodski rečeno

Kiselkast

Ko to može da zna.

Ja sam se rodio

Kao plod ljubavi

Dvoje mladih i zaljubljenih

Iz radničke klase

Koji su celog života

Naporno radili

Da bi umrli u bedi

Na kraju svakog dana pomislim

Dobar sam ispao ja.

 

Pelene od astragana

Volim da zamišljam

Kako iz stomaka moje mame

U kom se skrivam

Da me niko ne vidi

Slušam gluposti

Koje govore ljudi

I odande zamišljam

Kako svi ti ljudi izgledaju

Dok izgovaraju

Laži kletve uvrede

I ostale jeftine reči

Moja mama tako

Ponekad isto govori

Samo da ne bi bila

Omražena među onima

Za koje veruje

Da su joj bliski

I to me ljuti

Pa opet zamišljam

Kako bebećim zubima

Grizem pupčanu vrpcu

Prekidam svaki kontakt

Sa svetom izvan zidova

Mamine mokre

I krvave materice

Mnogo mi je žao

Mama me danas zove

Velikim odraslim konjem

Kaže da se uozbiljim

Formiram stavove

Odredim prioritete

Verujem u principe

Ja vrištim

I mnogo se plašim

Da pucam

U ovog

Malog mene u sebi

Znam

Ako njega ubijem

Sve se menja

I tada dolaze

Još teža vremena

Nego što su sada

I niko mene neće

Više voleti

Kao što me niko

Ne voli ni sada

I kao što niko nije voleo mamu

Onda kada je lagala

Da nosi u stomaku

 

Plod velike ljubavi

A bila je noć

Mrkla vlažna noć

I padala je kiša

I ljuštio se memljivi plafon

I sve je padalo na pod

I mama je pala na pod

I krv

I sve je ušlo u mamino telo

I skupilo se

U njenoj materici

I nastao sam ja

I eto me sada

Vrištim od bola

Čije poreklo ne znam

Ali ga osećam svuda

I vrištim

Da svi prestanu da lažu

O sreći i radosti

Jer to kad slušam

Iz majčinog stomaka

Osećam da te reči

Nisu iskrene i stvarne.

 

Zašto živim u gradu i ne volim podvarak

Hvata me panika od pomisli

Da sam možda rođen u kupusištu

Majka me našla na zemlji

Kako zgrčen ležim

Umesto glavice kupusa

Pupčanom vrpcom vezan

Za kupusov koren

Ona je tu vrpcu odrezala

I drugima rekla da me rodila

Možda je u međuvremenu

Nosila meko plišano jastuče

Umesto stomaka

Sigurno je planirala

Da nađe neko dete

Negde na ulici

Ili da ga uzme

Od sirote mutave žene

Jer takva

Ne bi mogla

Nikome da kaže

Da je to dete

Moja majka otela

I da sam sad ja

Moje majke lažni sin.

 

Evo

Ne znam

Nisam odveć siguran

Ko je moja majka

A ne znam

Ni ko mi je otac

Ne znaju to

Ni moji roditelji

Odakle sam ja

Onako de facto

Možda su mene

U kupusište

Doneli Cigani

Kada sam se rodio

U nekoj Cigan-mali

Beo

Odmah sam postao

Izrod

Stavili me tamo

Povezali za zemljom

Valjano me zalili

I molili bogove

Da me neko nađe

Zaklali su jare

Kad me majka našla

Služili su meso

Uz kupus salatu

Od one glavice

Koju su posekli

Da bi mene

Za koren kupusov vezali.

Šta ako je mene

U to kupusište

Donela svraka

Stavila me tu

Pa ko me nađe

Našao me je

Tako je mene našla

Ona jedna žena

Pomislila kako je korisno

Da bude nekom majka

I da ja budem

Nekom milo dete

Napunila je

Svoja pluća vazduhom

Prestala da diše

Uvukla se u zemlju

Probola stomak

Korenom kupusa

Pustila kroz njega vazduh

Ja sam vrisnuo

I to je bilo to.

 

Ne znam šta bi

Od svega toga

Mogla biti istina

Ona žena

Što kaže

Da je moja mama

Njom se hrane bubice

Negde ispod zemlje

Kupus prezirem

Mora da je to

Od duboke traume

Ne volim ni kupusišta

Niti plantaže bilo kog povrća

Ni bosonog hod

Po vlažnoj zemlji

Meni su lepi

Asfalt i beton

Lišajevi rasuti po ciglama

Preko njih

Mogu da bežim

Kad me neko

Meni nepoznat

Gađa glavicom kupusa.