Novo srednjovekovlje

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874, Kijev – 1948, Klamar, blizu Pariza) – filozof, publicista. Školovao se u Kijevskom kadetskom korpusu, a 1894. upisao se na Prirodnjački fakultet na univerzitetu sv. Vladimira, ali je posle godinu dana prešao na Pravni. Na fakultetu je pod rukovodstvom Čelpanova počeo sistematski da se bavi filosofijom. Već tada B. se uključio u socijaldemokratski rad i postao propagator marksizma, zbog čega je prilikom rasturanja kijevskog Saveza za borbu za oslobađanje radničke klase 1898. godine, bio uhapšen i izbačen s univerziteta. Njegov rad „Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji. Kritička studija o N. K. Mihajlovskom“ (1901) sadržao je predgovor P. B. Struvea i označio odlučan zaokret tzv. „kritičkih marksista“ ka idealizmu, koji će osnažiti nešto kasnije, 1902. godine, učešćem B. u objavljivanju zbornika „Problemi idealizma“. Od 1901. do 1903. godine B. je bio u administrativnom progonstvu, najpre u Vologdi, a zatim u Žitomiru, gde se udaljio od socijaldemokratije i približio liberalnom „Savezu za oslobođenje“. B. je 1904. ušao u redakciju časopisa „Novi put“, a 1905, je, zajedno sa Bulgakovom rukovodio časopisom „Problemi života“. Postao je publicista i teoretičar „nove religijske svesti“.  Traganje za sopstvenim filosofskim objašnjenjem „neohrišćanstva“ završilo se knjigom „Filosofija slobode“ (1911), i naročito, knjigom „Smisao stvaralaštva. Pokušaj opravdanja čoveka“ (1916), koju je B. smatrao prvim izrazom svoje samostalne filosofije. Prvi svetski rat B. je doživeo kao kraj humanističkog perioda istorije sa dominacijom zapadnoevropskih kultura i početak prevladavanja novih istorijskih sila, pre svega Rusije, čija je misija hrišćansko ujedinjavanje čovečanstva (videti zbornik „Sudbina Rusije“, 1918). B. je s odobravanjem dočekao narodni karakter Februarske revolucije i rukovodio je propagandističkim radom (reagovanja u časopisima „Ruska sloboda“, „Narodnjaštvo“), u cilju sprečavanja „boljševizacije“ revolucionarnog procesa, i njegovo usmeravanje u „pravcu društvenopolitičke evolucije“. Oktobarsku revoluciju je ocenio kao nacionalnu katastrofu. Tokom sovjetskog perioda svog života B. je osnovao Slobodnu akademiju duhovne kulture, učestvovao u sastavljanju zbornika „Iz dubine. Zbornik članaka o ruskoj revoluciji“ (1918), „Osvald Špengler i zalazak Evrope“ (1922). U ovim radovima, kao i u onima objavljenim u inostranstvu, tj. u knjigama „Filosofija nejednakosti. Pisma o filosofiji društva upućena ljudima koji me ne vole“ (1923), „Smisao istorije. Ogled iz filosofije čovekove sudbine“ (1923), „Pogled na svet Dostojevskog“ (1923) – ruska revolucija razmatra se kao produkt razvoja zapadnoevropskog svetovnog humanizma i, s druge strane, kao izraz religiozne psihologije ruskog naroda. Godine 1922. B. je bio proteran iz Sovjetske Rusije. Od 1922. do 1924. godine živeo je u Berlinu. Njegov esej „Novo srednjovekovlje. Razmišljanja o sudbini Rusije i Evrope“ (1924) doneo mu je evropsku slavu. B. je 1924. godine prešao u Klamar blizu Pariza, gde je boravio do kraja života. Bavio se aktivno stvaralačkim, društveno-kulturnim i redaktorsko-izdavačkim radom. Najvažnijim za razumevanje svoje filosofije smatrao je knjige koje je napisao u periodu prinudne emigracije: „O čovekovom pozvanju. Ogled iz paradoksalne etike (1931) i „O čovekovom ropstvu i slobodi. Ogled iz personalističke filosofije (1939). Knjigom, koja je u najvećoj meri izražavala njegove metafizičke predstave, on je smatrao „Opit eshatološke metafizike. Stvaralaštvo i objektivacija“ (1947). Posle smrti B. objavljena je „Samospoznaja. Pokušaj filosofske autobiografije“, „Carstvo Duha i carstvo Ćesara“ (1949) i „Egzistencijalna dijalektika božanskog i ljudskog“ (1952). Godine 1954. je na francuskom jeziku izašla njegova knjiga „Istina i otkrivenje. Prolegomena za kritiku otkrovenja“ (prvi put na rus. jeziku.: Spb., 1996). B. je učestvovao u radu izdavača YMCA-Press, poznatog po svojim izdanjima religijsko-filosofske literature, bio je urednik časopisa „Put“, koji je bio organ ruske religijsko-filosofske misli. Učestvovao je na kongresima Ruskog studentskog hrišćanskog pokreta, u „Pravoslavnom delu“ majke Marije, pokretu „novogradovaca“, uključivao se u razne društvenopolitičke i društveno-crkvene diskusije u emigrantskim krugovima, uspostavljao u svom stvaralaštvu vezu između ruske i zapadnoevropske misli. Tokom Drugog svetskog rata B. je zauzeo izrazito patriotsku poziciju, a posle pobede nad hitlerovskom Nemačkom ponadao se izvesnoj demokratizaciji duhovnog života u SSSR, čime se može objasniti, recimo, i njegov „sovjetski patriotizam“, koji je izazvao negativnu reakciju u krugovima nepomirljive emigracije, koja je B. neprestano optuživala zbog njegove „levičarske“ društvenopolitičke pozicije. B. je 1947. g. bilo dodeljeno zvanje doktora univerziteta u Kembridžu. Glavni problem filosofije B., jeste smisao čovekove egzistencije i, u vezi s tim, smisao bića u celini. Njegovo principijelno rešenje smatrao je on, može biti samo antropocentrično – filosofija „saznaje biće iz čoveka i kroz čoveka“; smisao bića otkriva se u smislu sopstvene egzistencije. Osmišljena egzistencija, jeste egzistencija u istini, koju čovek postiže na putevima spasenja (bekstva od sveta) ili stvaralaštva (aktivnog preuređenja sveta uz pomoć kulture, socijalne politike). Čoveku svojstvena sposobnost stvaranja je božanska, i u tome se sastoji njegova bogopodobnost. Od strane Boga višu čovekovu prirodu pokazuje Isus Hristos, Bog koji je primio ljudsko obličje, a od strane čoveka – njegovo stvaralaštvo, stvaranje „novog, čega još nije bilo“. Filosofija hrišćanskog stvaralačkog antropologizma dobila je svoj prvi opsežan izraz u knjizi „Smisao stvaralaštva“. Ova faza završava se radom „Filosofija slobodnog duha. Problematika i apologija hrišćanstva“ (I i II deo, 1927-1928).