Smisao istorije

“Ruska misao u XIX veku najviše se bavila problemima filosofije istorije. Na temeljima filosofije istorije formirala se naša nacionalna svest. Zato i nije slučajno što su sporovi između slovenofila i zapadnjačka o Rusiji i Evropi, o Istoku i Zapadu bili u središtu našeg duhovnog interesovanja. Još su Čaadajev i slovenofili zadali ruskoj misli temu iz filosofije istorije jer je zagonetka Rusije i njene istorijske sudbine bila zagonetka filosofije istorije. Izgradnja religiozne filosofije istorije je, kao što vidimo, pozvanje ruske filosofske misli. Samosvojna ruska misao obraća se eshatološkom problemu kraja, ona je obojena apokaliptički. U tome se ona razlikuje od misli Zapada. Ali to joj pre svega i daje karakter religiozne filosofije istorije. Ja sam se uvek naročito interesovao za probleme filosofije istorije. Svetski rat i revolucija pojačali su ovo interesovanje i usmerili moju aktivnost uglavnom u tom pravcu. U meni je sazreo plan knjige o osnovnim problemima religiozne filosofije istorije, plan koji se nalazio u osnovi mojih predavanja održanih u Moskvi u Slobodnoj akademiji duhovne kulture tokom zime 1919-1920. godine. Beleške s tih predavanja ušle su u osnovu ove knjige. Uz knjigu prilažem i članak „Volja za životom i volja za kulturom“, koji je napisan 1922. godine i koji je vrlo značajan za moju koncepciju filosofije istorije.”

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874, Kijev – 1948, Klamar, blizu Pariza) – filozof, publicista. Školovao se u Kijevskom kadetskom korpusu, a 1894. upisao se na Prirodnjački fakultet na univerzitetu sv. Vladimira, ali je posle godinu dana prešao na Pravni. Na fakultetu je pod rukovodstvom Čelpanova počeo sistematski da se bavi filosofijom. Već tada B. se uključio u socijaldemokratski rad i postao propagator marksizma, zbog čega je prilikom rasturanja kijevskog Saveza za borbu za oslobađanje radničke klase 1898. godine, bio uhapšen i izbačen s univerziteta. Njegov rad „Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji. Kritička studija o N. K. Mihajlovskom“ (1901) sadržao je predgovor P. B. Struvea i označio odlučan zaokret tzv. „kritičkih marksista“ ka idealizmu, koji će osnažiti nešto kasnije, 1902. godine, učešćem B. u objavljivanju zbornika „Problemi idealizma“. Od 1901. do 1903. godine B. je bio u administrativnom progonstvu, najpre u Vologdi, a zatim u Žitomiru, gde se udaljio od socijaldemokratije i približio liberalnom „Savezu za oslobođenje“. B. je 1904. ušao u redakciju časopisa „Novi put“, a 1905, je, zajedno sa Bulgakovom rukovodio časopisom „Problemi života“. Postao je publicista i teoretičar „nove religijske svesti“.  Traganje za sopstvenim filosofskim objašnjenjem „neohrišćanstva“ završilo se knjigom „Filosofija slobode“ (1911), i naročito, knjigom „Smisao stvaralaštva. Pokušaj opravdanja čoveka“ (1916), koju je B. smatrao prvim izrazom svoje samostalne filosofije. Prvi svetski rat B. je doživeo kao kraj humanističkog perioda istorije sa dominacijom zapadnoevropskih kultura i početak prevladavanja novih istorijskih sila, pre svega Rusije, čija je misija hrišćansko ujedinjavanje čovečanstva (videti zbornik „Sudbina Rusije“, 1918). B. je s odobravanjem dočekao narodni karakter Februarske revolucije i rukovodio je propagandističkim radom (reagovanja u časopisima „Ruska sloboda“, „Narodnjaštvo“), u cilju sprečavanja „boljševizacije“ revolucionarnog procesa, i njegovo usmeravanje u „pravcu društvenopolitičke evolucije“. Oktobarsku revoluciju je ocenio kao nacionalnu katastrofu. Tokom sovjetskog perioda svog života B. je osnovao Slobodnu akademiju duhovne kulture, učestvovao u sastavljanju zbornika „Iz dubine. Zbornik članaka o ruskoj revoluciji“ (1918), „Osvald Špengler i zalazak Evrope“ (1922). U ovim radovima, kao i u onima objavljenim u inostranstvu, tj. u knjigama „Filosofija nejednakosti. Pisma o filosofiji društva upućena ljudima koji me ne vole“ (1923), „Smisao istorije. Ogled iz filosofije čovekove sudbine“ (1923), „Pogled na svet Dostojevskog“ (1923) – ruska revolucija razmatra se kao produkt razvoja zapadnoevropskog svetovnog humanizma i, s druge strane, kao izraz religiozne psihologije ruskog naroda. Godine 1922. B. je bio proteran iz Sovjetske Rusije. Od 1922. do 1924. godine živeo je u Berlinu. Njegov esej „Novo srednjovekovlje. Razmišljanja o sudbini Rusije i Evrope“ (1924) doneo mu je evropsku slavu. B. je 1924. godine prešao u Klamar blizu Pariza, gde je boravio do kraja života. Bavio se aktivno stvaralačkim, društveno-kulturnim i redaktorsko-izdavačkim radom. Najvažnijim za razumevanje svoje filosofije smatrao je knjige koje je napisao u periodu prinudne emigracije: „O čovekovom pozvanju. Ogled iz paradoksalne etike (1931) i „O čovekovom ropstvu i slobodi. Ogled iz personalističke filosofije (1939). Knjigom, koja je u najvećoj meri izražavala njegove metafizičke predstave, on je smatrao „Opit eshatološke metafizike. Stvaralaštvo i objektivacija“ (1947). Posle smrti B. objavljena je „Samospoznaja. Pokušaj filosofske autobiografije“, „Carstvo Duha i carstvo Ćesara“ (1949) i „Egzistencijalna dijalektika božanskog i ljudskog“ (1952). Godine 1954. je na francuskom jeziku izašla njegova knjiga „Istina i otkrivenje. Prolegomena za kritiku otkrovenja“ (prvi put na rus. jeziku.: Spb., 1996). B. je učestvovao u radu izdavača YMCA-Press, poznatog po svojim izdanjima religijsko-filosofske literature, bio je urednik časopisa „Put“, koji je bio organ ruske religijsko-filosofske misli. Učestvovao je na kongresima Ruskog studentskog hrišćanskog pokreta, u „Pravoslavnom delu“ majke Marije, pokretu „novogradovaca“, uključivao se u razne društvenopolitičke i društveno-crkvene diskusije u emigrantskim krugovima, uspostavljao u svom stvaralaštvu vezu između ruske i zapadnoevropske misli. Tokom Drugog svetskog rata B. je zauzeo izrazito patriotsku poziciju, a posle pobede nad hitlerovskom Nemačkom ponadao se izvesnoj demokratizaciji duhovnog života u SSSR, čime se može objasniti, recimo, i njegov „sovjetski patriotizam“, koji je izazvao negativnu reakciju u krugovima nepomirljive emigracije, koja je B. neprestano optuživala zbog njegove „levičarske“ društvenopolitičke pozicije. B. je 1947. g. bilo dodeljeno zvanje doktora univerziteta u Kembridžu. Glavni problem filosofije B., jeste smisao čovekove egzistencije i, u vezi s tim, smisao bića u celini. Njegovo principijelno rešenje smatrao je on, može biti samo antropocentrično – filosofija „saznaje biće iz čoveka i kroz čoveka“; smisao bića otkriva se u smislu sopstvene egzistencije. Osmišljena egzistencija, jeste egzistencija u istini, koju čovek postiže na putevima spasenja (bekstva od sveta) ili stvaralaštva (aktivnog preuređenja sveta uz pomoć kulture, socijalne politike). Čoveku svojstvena sposobnost stvaranja je božanska, i u tome se sastoji njegova bogopodobnost. Od strane Boga višu čovekovu prirodu pokazuje Isus Hristos, Bog koji je primio ljudsko obličje, a od strane čoveka – njegovo stvaralaštvo, stvaranje „novog, čega još nije bilo“. Filosofija hrišćanskog stvaralačkog antropologizma dobila je svoj prvi opsežan izraz u knjizi „Smisao stvaralaštva“. Ova faza završava se radom „Filosofija slobodnog duha. Problematika i apologija hrišćanstva“ (I i II deo, 1927-1928).