Conditio ahumana

U ovoj studiji se raspravlja o problemima koje su stvorili novi životni uslovi nastali posredstvom čovekovog viševekovnog delovanja na prirodu. Početak 21. veka obeležili su pokušaji da se na teorijskoj i praktičnoj ravni odgovori na mnogobrojne ekološke izazove koje je proizvela eksploatacija živog i neživog sveta. Kao ključni pojam u ovim raspravama javlja se Antropocen. Antropocen je ona geološka epoha koja je presudno određena ljudskom aktivnošću na planetarnoj skali. Antropocen je „odsečak Zemljine istorije tokom koje su ljudi postali važna geološka sila“. Kao geološka sila, čovek menja celokupnu planetu vlastitom aktivnošću. Ali menjajući celokupnu planetu čovek menja i samoga sebe, menja biološke, hemijske, fizičke i geološke uslove u kojima se čovek određuje kao čovek. Dok je ranije čovek sebe određivao kroz razlikovanje od drugih živih bića (pre svega u odnosu na životinje), sada postoji jedan dodatni sloj u tom razlikovanju. Pored toga što čovek postaje čovekom (ali se i dovodi u pitanje) kroz njegovu razliku od drugih bića, danas se čovek sakonstituiše ne samo putem drugih organskih bića, već i putem svih onih neorganskih procesa, materija i predmeta koje je stvorio svojom aktivnošću.

Ahumano istovremeno imenuje tri međusobno povezana fenomena: 1) ono što postaje apsolutno nezavisno od čoveka, bilo to „organska“ ili „neorganska“ priroda ili proizvod ljudske aktivnosti, 2) sakonstitutivni susret sa onim (apsolutno) nezavisnim, 3) afektivnu atmosferu epohe Antropocena. Više nije moguće preslikavati načine življenja i mišljenja koji su važili do sada ni prostorno (na druga bivstvujuća koja nisu ljudi), ni temporalno (projekcija održivosti i dugotrajnosti ljudske forme života i društvenosti u budućnost). Moraju se izumeti drugačije (hiper)kategorije za ove nove uslove. U neku ruku, ove hiperkategorije – uvrnutost, transdividualnost, disagensnost – igraju ulogu prljavih pojmova za zagađen antropocenski telosubjekt.