Časopis Kinoteka # 72

U zimskom dvobroju časopisa „Kinoteka“ fokus je na restaurisanom filmu „Klakson“ Vojislava Kokana Rakonjca, koji se prikazuje u okviru projekta Sezona filmskih klasika. Direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić u uvodniku skreće pažnju i na tekstove o bitnim momentima karijere Lordana Zafranovića, koji obeležava 60 godina umetničkog rada, o nedavno preminulom doajenu Puriši Đorđeviću, kao i dobitniku Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke Karpu Godini.

Tu su i eseji povodom 50 godina filma „Solaris“ Andreja Tarkovskog i 40 godina filma „Stvor“ Džona Karpentera, prikaz knjige o Vlatku Giliću…

O evropskom projektu Sezona filmskih klasika i o filmu „Klakson“ (1965) piše Marijana Terzin Stojčić: „Ovo delo, zasnovano na temi apsurda i otuđenosti mladih u socijalizmu, dovodi do iznenađujuće aktivnog zapleta. Neobičnoj vitalnosti ostvarenja doprinosi i svojevrsna umetnička hrabrost glumačke ekipe – Milene Dravić, Branke Petrić, Bekima Fehmiua i Dušana Janićijevića. Ispravljajući svojevrsnu društvenu nepravdu prema danas zaboravljenom autoru, Kokanu Rakonjcu koji zbog prerane smrti u 34. godini, nije do kraja zaokružio svoju filmsku poetiku, Jugoslovenska kinoteka se odlučila da digitalno restauriše „Klakson“, jedno od njegovih najzanimljivijih ostvarenja“.

„Bioskop koji blista protiv zaborava“ naslov je teksta Nataše Mišković povodom jubileja – 60 godina umetničkog rada Lordana Zafranovića, čiji „filmovi pričaju o epskim kontrastima Mediterana, o blistajućoj poslepodnevnoj vrućini nad glavama ljudi, o ljudima čiji je svet života kamenit kao kršovita obala prekrasne Dalmacije“. Kultnim filmom „Okupacija u 26 slika“ on „revolucioniše jugoslovenski partizanski film: pred bogatim kulisama Mediterana kontrastira srećnu mladost i njenu ljubav za životom sa dolaskom zla u obliku fašizma i sa raspadom društva koje taj dolazak donosi. U filmovima punim života i skrivenih katastrofa, Zafranović se suočava sa istorijom sopstvenog naroda, boreći se protiv zaborava“.

Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke ovog meseca je dobio direktor fotografije i reditelj Karpo Godina, koji takođe slavi 60 godina umetničkog rada. „Filmovi koje je režirao, kao i oni na kojima je bio direktor fotografije, veoma su specifičnog vizuelnog stila i međusobno dele mnoge zajedničke crte. Karpo je jedan od retkih direktora fotografije čiji stil, u pojedinim filmovima, možemo prepoznati na onaj način na koji prepoznajemo i bilo koji drugi autorski pečat“, piše Jovan Marković. U tekstu „Enciklopedija vizuelnih stilova: od avangarde, preko klasike, do naive“ on analizira različite pristupe Karpa Godine kreiranju filmskih kadrova i to ilustruje njegovom saradnjom sa Žilnikom i Zafranovićem.

Od nedavno preminulog doajena srpske kinematografije Puriše Đorđevića oprašta se Nikola Lorencin u tekstu kolažne forme „Vogliamo vivere!“, koji opisuje kao „Ljubavne i druge priče Mladomira Puriše Đorđevića, Titovog filmadžije i borca za Trst, naoružanog filmskom kamerom, filmskog diverzanta od 1947. godine“. Lorencin je zabeležio jedan njihov razgovor u kafani „Bled“ kada se Puriša, na njemu svojstven živ i interesantan način, prisećao svoje davne avanture iz Trsta. Zatim iznosi i svoje opservacije o Đorđevićevom filmu „Prvi građanin male varoši“ (1961), za koji smatra da je „Purišin Amarkord“.

Šok koridor obeležava 40 godina Karpenterovog filma „Stvor“. Nenad Bekvalac ocenjuje da je Džon Karpenter „snimio veličanstvenu priču o strahu od paranoje, bez udobnosti koju pruža saznanje da je ta pretnja „tamo negde”; u Stvoru je ona među nama ili dolazi od onog koji je tog trenutka pored nas. Samo na prvi pogled izgleda kao da je film pravljen bez dodatnog izazova, ali njegova poenta je mnogo dublja od one koju ima original. Karpenter u svojoj verziji postavlja jednu vrlo interesantnu teoriju o odbacivanju i neprihvatanju svega što je strano, odnosno generalni stav koji Amerika ima prema zemljama Istočne Evrope i onima u kojima vlada socijalizam“.

Broj zatvara rubrika Tragovi na filmu posvećena nedavno preminulim domaćim i stranim umetnicima. Među njima su filmska i pozorišna glumica Tatjana Beljakova (o kojoj piše Marijana Terzin Stojčić), italijanski pevač i kompozitor Niko Fidenko (Nenad Bekvalac), kao i glumci Anđela Lensberi (Bojan Kovačević) i Lesli Filips (Branislav Erdeljanović).