Funkcije društvenog sukoba

“Tokom svoje karijere bio sam nešto poput profesionalnog autsajdera, ali sam, takođe, često imao privilegiju da učestvujem u unutrašnjem životu sociologije. Bio sam aktivan u našoj disciplini a, opet, nikada u potpunosti odan raznolikim pristupima koji su vladali našom oblasti za mnogo godina mog rada kao sociologa…Godine 1954. doktorirao sam na Kolumbiji, a knjiga koja je nastala na osnovu disertacije, Funkcije društvenog sukoba, izašla je dve godine kasnije. Zanimljivo je navesti sudbinu knjige. Kada je prvi put objavljena, naišla je na veoma dobre reakcije. Sećam se samo jednog negativnog prikaza, i to od osobe koja se specijalizovala za zlonamerne kritike. Iako je bila dobro prihvaćena, 1950-ih nije stvorila mnogo buke. Koliko se sećam, tada je prodato oko tri hiljade primeraka. Međutim, u 1960-im stvari su se dramatično promenile. Pokret za građanska prava, studentski pokret, te mnogobrojni sukobi koji su obeležili te godine, vodili su ka postavljanju pitanja kojima bi sociološko delo moglo da pomogne kako bi se objasnila društvena scena koja je izgledala potpuno nerazumljiva u okvirima fiksiranih kategorija klasičnog struktural-funkcionalizma, ili bilo kojeg drugog sociološkog sistema. Nesumnjivo, Maks Veber ili Karl Marks mogli su da pruže neke smernice, ali, da li su savremeni sociolozi mogli da doprinesu njihovom razjašnjenju? Tih godina veoma su se čitala dela Rajta Milsa, ali on je preminuo 1962. godine. Postojala su, ili se bar tako činilo mnogim mladim sociolozima – početnicima, samo tri novija dela, koja su se bavila društvenim sukobom, koja su odbacila do tada prožimajuće stanovište, prema kojem je sukob viđen kao društvena bolest, kao disfunkcionalan i destruktivan elemenat. To su dela Ralfa Darendorfa Klasa i klasni sukob u industrijskom društvu, Maksa Glakmana Običaj i sukob u Africi, te moja knjiga. Ne znam kakav je bio tiraž druge dve knjige, ali je moja odjednom postala bestseler, i knjiga koja prosto mora da se ima na katedrama za sociologiju, kao i za susedne discipline, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Knjiga je prevedena na sedam ili osam jezika, bila je glavno didaktičko sredstvo na predavanjima za postdiplomce, te delo koje mladi sociolog prosto mora da pročita. O ovome govorim samo da bih ukazao na opštiju poruku. Uspeh ili neuspeh neke knjige manje je povezan sa njenim sadržajem; najviše zavisi od toga da li ona uspe da pronađe publiku i vremena koji je potvrđuju.”

Luis Kozer je rođen 1913. godine u Berlinu (pod imenom Ludvig Koen [Ludwig Cohen], ali je njegov otac kasnije promenio prezime u Kozer). Kao sin religiozne luteranke i jevrejskog bankara, koji se za svoj etnički identitet Jevrejina buntovno borio kroz radikalno levu političku opciju u vajmarskoj Nemačkoj, Luis Kozer se već ranih tridesetih godina, kao i većina nemačkih Jevreja, suočio sa represijom novog nacističkog poretka. To ga je 1933. godine nateralo da emigrira u Pariz. Od 1933. do 1941. godine, koliko je boravio u Francuskoj, Kozer je studirao komparativnu književnost i sociologiju na Sorboni. Ovo razdoblje Kozerovog egzila bitno je obeleženo i njegovom veoma aktivnom političkom participacijom u levom političkom bloku marksističke provenijencije. Upravo taj levi marksistički nagib bitno će uticati na njegovu kasniju sociološku teoriju i ukupnu životnu i intelektualnu karijeru. Po nalogu francuskih vlasti (i po Kozerovom svedočenju) da svi etnički Nemci (native Germans), pa čak i Jevreji antifašisti moraju biti internirani, Kozer je 1941. godine uhapšen i smešten u logor u južnoj Francuskoj. Međutim, kao rezultat intenziviranog delovanja imigrantske politike Sjedinjenih Američkih Država i povećanja imigrantskih kvota za političke azilante iz Evrope, Ko­zer je otputovao iz Marselja do Portugala i 1941. godine se ukrcao na brod za Njujork. Svoj odlazak za Njujork Kozer takođe duguje i intenzivnim aktivnostima International Reliefe Association, koja je radila na spasavanju i deportaciji Jevreja iz Evrope u Ameriku. Na savet imigracionog odeljenja, Ludvig Kozer je promenio ime u Luis (Lewis). Veoma uzbuđen zbog svog odlaska u Njujork, Luis Kozer je neizmernu zahvalnost dugovao službenici International Relief Association koja je radila na njegovom slučaju i na izdavanju vize za njegovo putovanje u Njujork. Poznanstvo sa tom službenicom, Rozom (Rose) Laub, veoma brzo je okončano brakom. Sa Rozom Laub Kozer (1916–1994) Luis Kozer je otpočeo veoma dug zajednički život i intelektualnu karijeru na Kolumbija univerzitetu (Columbia University, New York). Zajedno su studirali sociologiju na Kolumbiji i oboje stekli doktorate. Iste, 1941. godine, kada je Kozer doputovao u Njujork, tamo se trajno preselio i Robert Merton, pod čijim su mentorstvom Kozer i Roza Laub doktorirali, a intelektualna atmosfera na Kolumbiji četrdesetih godina ostavila je dubok i trajan pečat na njegovu sociologiju. Tu intelektualnu atmosferu na Kolumbiji činila su najveća imena američke i svetske sociologije: Pol Lazarsfeld, Kingsli Dejvis, Mari Jahoda i Danijel Bel. Luis Kozer umro je 2003. godine, samo pet meseci nakon Roberta Mertona.

Dušan Marinković (iz pogovora)