Ministarstvo boli

Ministarstvo boli je, naime, naziv sadomazohističkog seksi-šopa u kojem rade neki od učesnika priče, pronalazeći tako najverniji simbolički izraz svog duševnog stanja, baš onako kako i glavna junakinja i njen student i mučitelj-zavodnik na završetku romana ostaju parazitski povezani u neraskidivoj čegrsti ljubavi i mržnje, uživanja i bola. Sugerišući da je neminovno takav i preovalđujući odnos prema onome što je – u ovoj ili onoj meri – zajednički zadesilo sve ‘bivše Jugoslovene’, Dubravka Ugrešić ovom izazovnom knjigom opominje možda da nas bežanje od ‘jeftinih’ (o)sećanja i njihovo poricanje može stajati skuplje nego što se uopše usuđuju da priznaju beznadežno ulepšana književnost i nepopravljivo ulepšana stvarnost.”

Tihomir Brajović, NIN

Dubravka Ugrešić rođena je u Hrvatskoj. Završila je Filozofski fakultet u Zagrebu i radila dvadesetak godina u Institutu za teoriju književnosti pri zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Napisala je tri knjige za decu (“Mali plamen”, 1971; “Filip i sreća”, 1976; “Kućni duhovi”, 1988), studiju o savremenoj ruskoj prozi (“Nova ruska proza”, 1980) i sastavila antologiju alternativne ruske proze (“Pljuska u ruci”, 1988). Prevodila je s ruskog Borisa Pilnjaka i Danila Harmsa i pisala scenarije za film (“U raljama života”, “Za sreću je potrebno troje”) i televiziju. Objavila je knjige priča “Poza za prozu” (1978) i “Život je bajka” (1983); romane “Štefica Cvek u raljama života” (1981), “Forsiranje romana-reke” (1988), “Muzej bezuvjetne predaje” (1997), “Ministarstvo boli” (2004) i “Baba Jaga je snijela jaje” (2008); i zbirke eseja “Američki fikcionar” (1993), “Kultura laži” (1996), “Zabranjeno čitanje” (2001) i “Nikog nema doma” (2005).
Dela su joj prevođena na gotovo sve evropske jezike. Za svoju prozu i eseje dobila je brojne međunarodne nagrade i priznanja.