Filozofija moderne pesme

Dilanovo poimanje filozofije osobeno je bar isto onoliko koliko i njegov muzički ukus, što ovu knjigu čini potpuno jedinstvenom u ogromnom korpusu literature koja se bavi popularnom muzikom. Autor Filozofije moderne pesme odabrao je šezdeset šest pesama koje iz različitih razloga smatra ključnim za pokazivanje raznolikosti i sagledavanje suštine muzičkog konteksta kome pripadaju. Nije to, dakle, nikakav izbor najboljih, najuticajnijih ili na neki drugi način superlativno određenih pesama, već selekcija onih koje po nekim nedokučivim kriterijumima Bob Dilan izdvaja kao njemu lično najznačajnije. Stoga je konačni spisak tih lakih komada u najmanju ruku neobičan: među njihovim izvođačima su i naizgled nespojivo različiti interpretatori kao što su Džudi Garland i grupa The Clash, Bing Krozbi i Elvis Kostelo, Domeniko Modunjo i The Allman Brothers Band – dok s druge strane nema ni Beatlesa, ni Stonesa, ni mnogih drugih koji podrazumevano predstavljaju „obaveznu lektiru“. Za Dilana, međutim, ništa nije nespojivo i ništa nije obavezno – što vrlo jasno pokazuju i tekstovi posvećeni odabranim pesmama, svakoj po jedan. Najzanimljiviji i književno najuspeliji u njima jesu oni delovi u kojima Dilan ulazi u lik pripovedača ili glavnog junaka pesme, pa iznutra tumači o čemu je tu zapravo reč, proznim iskazima koji, delom i na tragu njegove Tarantule, ponajviše nalikuju modernističkoj prozi toka svesti. U drugima, opet, on vodi razgovor s likovima iz pesama, raspravlja se s njima, divi im se ili ih zbog nečeg prekoreva, podučava ih životu ili uči od njih. A povremeno se čak pretvara u poprilično konvencionalnog esejistu, koji nas velikodušno obasipa zanimljivim podacima o pesmama i pronicljivim analizama kulturološkog konteksta njihovog nastanka. Bob Dilan je i u svojim esejima lucidan, nepredvidljiv i potpuno jedinstven autor.

Zoran Paunović

Bob Dilan (1941, Dulut, Minesota), stigao je u Njujork u jesen 1961. godine, kao anonimni mladi pevač po imenu Robert Alen Zimerman. Ubrzo je, nakon niza nezapaženih nastupa po klubovima u Grenič Vilidžu, shvatio da ga oponašanje Vudija Gatrija i sličnih folk heroja neće daleko odvesti, te da novo vreme koje se upravo rađalo traži novu muziku i, iznad svega, nov pesnički glas. Taj glas je prvi put progovorio 1962. godine, na albumu nazvanom jednostavno Bob Dilan. Do danas, objaviće još trideset sedam studijskih albuma, i na njima – osim muzike koja je svet činila boljim – u vinil urezati jedan od najznačajnijih i najuticajnijih pesničkih opusa u američkoj književnosti druge polovine dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Vrednost tog opusa ozvaničena je Nobelovom nagradom za književnost koja je Dilanu dodeljena 2016. godine. Književni ugled Boba Dilana temelji se i na knjizi eksperimentalne proze pod naslovom Tarantula (1971), kao i na memoarskom delu Hronike (2004), (Geopoetika 2005, 2017).