Za sada bez srećnog kraja

Treba imati oko za priču – to mi je glavni utisak kada razmišljam o pričama Jovane Rebe i Jefimije Medić. Tamo gde mi vidimo nezanimljivu, banalnu svakodnevicu, one otkrivaju uzbudljive priče. Tamo gde mi vidimo obične, neupečatljive karaktere, one nam otkrivaju bogate i emocijama nabijene unutrašnje živote svojih junaka. Ali za sve to nije dovoljno imati samo oko za priču, potrebno je imati i – recimo to tako – ispisanu ruku. Sasvim jednostavno, hoću da kažem da su njih dve odlične pripovedačice i da vladaju jezikom dovoljno dobro da svoje priče napišu na najbolji način, a to što za sada još nema srećnog kraja nije onda razlog za tugu. Naprotiv, to znači da posle ove, još jedne odlične zbirke priča ove dve autorke, možemo očekivati njihove nove prozne knjige. Eto razloga za radost.

Dejan Ilić

JOVANA REBA
Rođena je u Novom Sadu 1975. godine, gde je i doktorirala na Filozofskom fakultetu, na Odseku za srpsku i komparativnu književnost. Objavila je knjige: Ženski Istok i Zapad (2010), Misticizam Jele Spiridonović Savić (2011) i, zajedno s Jefimijom Medić, zbirku priča Pričkice (Fabrika knjiga, 2021). Takođe je napisala i nekoliko istorijskih slikovnica za decu o dinastiji Nemanjića i o srpskim princezama i vladarkama, kao i knjige za decu: Mihajlo Pupin (2014), Upoznajmo Vuka i Dositeja! (2018) i Fruška bajka (2023). Radi kao profesorka književnosti i kao edukatorka za reproduktivno zdravlje u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima.

JEFIMIJA MEDIĆ
Rođena je 1978. godine u Novom Sadu. Po zanimanju je arhitektica. Jedno vreme je radila kao stjuardesa i u svojoj prvoj zbirci priča Let-Opisi (iliti zašto je zgodno biti stjuardesa pre nego što postaneš velika) piše o tim iskustvima. Ove priče su nedavno prevedene na engleski jezik. Koautorka je zbirke priča Pričkice, u saradnji s Jovanom Rebom (Fabrika knjiga, 2021). Na regionalnom književnom konkursu,,Vranac – Najbolja kratka priča 2013″ osvojila je prvu nagradu za Priču o dva tragroma. Pisala je još i blog na sajtu Radio-televizije Vojvodine, tekstove za,,DANS”/
časopis Društva novosadskih arhitekata, kao i kolumnu za časopis „U zdravom telu”.