Žena u pesku

U romanu Žena u pesku, Kobo Abe primenjuje tehniku svojstvenu naučnoj fantastici, kojom postiže dramsku napetost, a razmatra i osnovna pitanja otuđivanja i identiteta pojedinca, gde je laboratorija za njegove eksperimente peščana jama, dok je u većini njegovih dela, najčešće usamljeni, lavirintski velegrad – Tokio ili bilo koja metropola. Simbolika romana proističe već iz prirode kinesko-japanskog pisma. Ideogram za pesak, na primer, sastoji se od radikala za „kamen” i dela koji znači „malo”. Radikal za „kamen” se dalje može razložiti na delove sa značenjem „ruka koja drži usta”, odnosno ruka koja hrani, dok se „malo” piše osnovnim potezima četkice čija kombinacija označava postepeni proces reprodukcije u prirodi. Tako već i sam naslov Žena u pesku, svojom iskonskom simbolikom, sugeriše ženstvenost ili majku prirodu. Dok je čovek sklon da luta kroz život u traganju za raznim dostignućima kao nadgradnjom sušte egzistencije, majka priroda ga vraća osnovnim nagonima za održanje u životu i ostavljanje potomstva. Tako je ceo roman, u stvari, konstruisan na simboličnoj igri ovog osnovnog životnog sukoba.
Za roman Žena u pesku dodeljena mu je nagrada za književnost Jomiuri 1960. godine. Tri godine kasnije, 1963, talentovani mladi filmski režiser Hiroši Tešigahara napravio je čuveni film po ovom delu. Film je doživeo neviđen komercijalni uspeh, a bio je prikazan i na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu

Kobo Abe (1924–1993) je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih japanskih pisaca širom sveta. U Japanu se njegovo delo smatra kosmopolitskim – čime se Abe posebno ponosi, pošto na sebe gleda kao na „čoveka bez rodnog kraja“. On je borbeni predstavnik današnjeg velegradskog života koji ne želi da se predaje sentimentalnoj i nostalgičnoj žudnji za prošlošću. Kobo Abe (Kimifusa) rođen je u Tokiju 1924, odrastao u Mukdenu. Do 1948, kada je Abe diplomirao na Medicinskom fakultetu Tokijskog univerziteta, otac mu je već umro, i mladi književnik je odlučio da se posveti književnosti umesto da postane lekar. Ubrzo je počeo da privlači pažnju svojim pripovetkama u Kafkinom stilu, iako njegova dela otkrivaju duboku filozofiju i društvene obzire, on je u suštini ostao veoma inventivan književni eksperimentalista. Njegova najčuvenija dela su Četvrto međuledeno doba (1959), Žena u pesku (1962), Lice drugog  (1964), Uništena mapa (1967), Čovek kutija (1973)…