Sunce i čelik

Jukio Mišima rođen je u samurajskoj porodici, bio je prožet kodeksom potpune kontrole duha i tela i odanosti caru – istim onim kodeksom koji je stvorio zen-budistički asketizam i samopožrtvovanje. Većina njegovih dela opisuje samoživu osionost i pokvarenost militarista iz tridesetih godina XX veka, kao nespojive sa samurajskim kodeksom. Mišimu su često nazivali ratobornim desničarom, zato što je držao privatnu „vojsku” nenaoružanih mladića, mada ona nikada nije učestvovala u nasilju i uveliko se razlikovala od uobičajenih desničarskih organizacija. Mišima je izuzetno cenio japanske borilačke veštine i ovladao je njima u nadi da će time odbraniti svoje telo od propadanja izazvanog starošću. Godine 1968. postao je kendo majstor petog stepena.

Godine 1970. sa četiri kadeta iz svog Društva štita, posetio je komandanta Japanskih odbrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov znak, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskim mačem, dok je Mišima zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor. Izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu”. Prekinuo je govor posle samo sedam minuta, pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od zviždanja osam stotina razljućenih vojnika. Pošto se vratio u komandantovu kancelariju, izvršio je harakiri, a posle njega to je učinio i njegov glavni kadet Morita.