Državni neprijatelji

Kako izgleda kada dvojica intelektualaca ukrste pera (mada je verovatnije da su koristili tastature), suoče mišljenja na najrazličitije teme i usput otkriju neke od najzanimljivijih detalja iz bogatih biografija?

Hvaljeni i kuđeni, nagrađivani i javno napadani i klevetani, obožavani i omrznuti, njih dvojica spadaju među retke evropske intelektualce oko kojih se uvek lome koplja, a javnost deli u dva zaraćena tabora.

„Levi ne može da parira Uelbekovoj jetkoj duhovitosti, čitaocima poznatoj još iz njegovih romana, s kojom on sugeriše, recimo, da bi oporavak francuske privrede morao da se temelji na ugađanju azijskim turistima, željnim sira, romaničkih crkava i ušećerene pačetine. ’Zar neko stvarno misli da ćemo mi postati lideri u oblasti proizvodnje softvera ili mikroprocesora? (…) Da se izrazimo sirovije: želim li ja da vidim Francusku kako se transformiše u zemlju-muzej, u jednu mrtvu zemlju, u neku vrstu turističkog kupleraja? Bez oklevanja odgovaram: DA.‘ (…) Levi piše ozbiljnije, ali je manje zabavan, revnosno iznosi Lukrecijevu atomističku teoriju, Lajbnicovu monadologiju, Levinasovu konceptualizaciju Drugog. Uelbek mu pak umorno otpisuje da te knjige nije čitao, i da jedva čeka da se vrati u Rusiju, u zemlju gde se ljudi raduju životu, u zemlju noćnih klubova punih ’bujnih plavuša’. Stiče se utisak da svog dopisnika želi da izbaci iz takta…“ Stjuart Džefriz (Guardian)

„Ja tvrdoglavo, strastveno tragam za onim najgorim što se u meni može naći kako bih to, dok je još sveže, izneo pred noge javnom mnjenju – baš kao što terijer donosi zeca ili patofne gospodaru pred noge. I ne činim to da bih postigao iskupljenje u bilo kojem obliku, sâm pojam iskupljenja potpuno mi je stran. Ne želim da budem voljen uprkos onom najgorem što je u meni, već zbog tog najgoreg u meni, pa čak idem dotle da poželim da ono što je u meni najgore postane ono što drugi kod mene najviše vole.“

Mišel Uelbek

„Pravo pitanje tiče se onoga što imamo u glavi kad odlučimo, ili kad se pretvaramo da smo doneli odluku da će nam od toga časa biti svejedno šta se zbiva s ljudskim rodom – ili kad, upravo suprotno, preuzmemo ulogu onoga koji, od već zaboravljenih ratova koji se vode po Africi, do sarajevskih masakara, od pakistanskih medresa u kojim se propoveda džihad, do Alžira u kandžama masovnog terorizma, ili, kad smo već kod toga, od te današnje Rusije do razorene Čečenije – pravi drugi izbor i postupa kao da ga se nesreće drugih i te kako tiču, kao da se i u njega samoga može upreti prstom, pa kao da je, čak, i sâm pomalo odgovoran, kao da on i ne bi bio istinski „čovek“ ako se ne oseća, barem delimično, odgovornim za druge ljude i taocem njihovih sudbina.“

Bernar-Anri Levi