Fićfirići

Priča o odrastanju i sazrevanju fićfirića iz dobrih, bogataških kuća jednog mikrokosmosa zvanog Miraflores (najbogatija opština, ne samo u Limi, već u čitavom Peruu), koji će u svojim tridesetim — kada se novela završava — postati ono što se današnjom ironičnom urbanom terminologijom zove beautiful people, ispričana je istovremeno realistički i parodijski. Vargas Ljosa je pune dve godine (1965. i 1966) posvetio strpljivom uobličavanju ovog malog remek-dela koje se danas može posmatrati kao sinteza, kao komprimirana esencija njegovog obimnog stvaralaštva. (…) Iako tragična priča s tužnim krajem, Fićfirići se drže na skelama sazdanim od parodije, burleske, humora crtanih romana i stripova kojima se pisac poslužio da stvori povest o apokrifnom odrastanju i neuspešnom prilagođavanju jednom podjednako apokrifnom društvu lišenom autentičnog sistema vrednosti.

Bez obzira kakvu će sudbinu Fićfirići imati u celokupnom opusu Vargasa Ljose, taj koktel tema (nasilje, socijalna nepravda, maćizam, otuđenje, osuda društvenog licemerja), stila i omiljenih narativnih tehnika peruanskog nobelovca, ostaje kao sažeti vodič kroz njegovo veliko delo i pouzdana kapija za to uzbudljivo putešestvije.

Branko Anđić
Iz predgovora

Mario Vargas Ljosa, peruanski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010, rođen je u Arekipi 1936. godine. Autor je bogatog i raznovrsnog opusa od pedesetak knjiga proze, eseja, pozorišnih komada, književnih studija i obimne autobiografije Riba u vodi.
Studirao je književnost u Limi, a doktorirao u Madridu. Dobitnik je i dva najveća književna prizanja španskog govornog područja — nagrada „Servantes” (1994) i „Princ od Asturije”.
Uz Garsiju Markesa, Fuentesa i Kortasara, deo je tzv. „tvrdog jezgra” latinoameričkog proznog „buma” koji je na početku druge polovine dvadesetog veka globalno proslavio književnost ovog kontinenta.
Pročuo se već po izlasku svog prvog kontraverznog romana Grad i psi, objavljenog 1963, posle kojeg su sledili Zelena kuća (1965, kontinentalna nagrada za roman godine „Romulo Galjegos”) i Razgovor u „Katedrali” (1969) koji se smatraju njegovim najboljim ostvarenjima, uz istorijski roman Rat za smak sveta (1981) i roman Jarčeva fešta (2000).
Profesor i počasni doktor mnogih univerziteta, autor je i desetak esejističkih knjiga — među kojima se ističu obimne studije o Garsiji Markesu (Istorija jednog bogoubistva), Floberu (Neprekidna orgija) i Argedasu i indihenističkoj književnosti (Arhaična utopija) — kao i osam pozorišnih komada.
Veliku popularnost kod čitalaca stekli su i njegovi ljubavno-avanturistički roman Avanture nevaljale devojčice, koji je postao globalni bestseler, i dva erotska romana Pohvala pomajci i Don Rigobertove beležnice, kao i kriminalistički roman, koji kritika naziva „mini remek-delom” ovog žanra, Ko je ubio Palomina Molera?
Strasni polemičar i aktivni analitičar društveno-političkih prilika svoje zemlje, Vargas Ljosa je 1990. godine bio kandidat na peruanskim predsedničkim izborima, kada je u drugom krugu poražen od Alberta Fuhimorija. Razočaran u sopstveni narod, od tada gotovo isključivo živi u Madridu gde je, pored peruanskog, stekao i špansko državljanstvo.
Posle romana Posvećujem vam svoje ćutanje, objavljenog početkom 2024. godine, najavio je da više neće pisati prozu i da će svoj opus završiti knjigom o francuskom filozofu i književniku Žan-Polu Sartru.