Pandorina kutija

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi. Neuspeli pesnik Kapore, stidljivi student Trska, medicinske sestre Masa i Take – Ševa, zajedno sa svima njima mora da se izbori sa očajem, ali i nenadanom lakoćom i slobodom koju im je doneo kraj rata.

Šta preostaje u Pandorinoj kutiji kada se ona otvori? Osamu Dazai, veliki i kontroverzni japanski pripovedač, autor Nečoveka i Ludinog cveća, u jednom od poslednjih dela koje je napisao, daje nam odgovor na ovo pitanje…

Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936) nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Na srpskom jeziku, do sada objavljeno je nekoliko njegovih romana i zbirki priča: Sunce na zalasku, Kora bambusa, Ludino cveće, Nečovek, Učenica i Pandorina kutija.