Ježevi

Kada se sve sabere, knjiga Ježevi Saše Radojčića čini slično što i njegove prethodne zbirke. Stišanim i odmerenim radom jezika on nam otkriva „tajne tako bliske” da su gotovo nevidljive dok ih ne osvetli jezik poezije. Sabiranjem bogatstva ličnog i čitalačkog iskustva, stapanjem estetskog, filozofskog i onog životnog u jedinstven amalgam izbrušene poetske reči, Radojčić se iznova dokazuje kao jedan od najboljih pesnika i tipičnih predstavnika ne samo svoje pesničke generacije već i linije pesnika koja trenutno čini magistralu srpske književnosti. Po strani od zasebne romantičarske struje, ona vodi sve od Sterijinog Davorja, preko pesama Vojislava Ilića, Milana Rakića i zrelih zbirki neosimbolista (od kojih su autoru najbliži Hristić, pozni Radović, Ristović i Lalić), do čitavog niza postsimbolističkih autora.
Kao i kod drugih „pesnika devedesetih”, i kod Radojčića je upliv stvarnosti s vremenom postajao sve primetniji. Ali, iako se pesnici ove generacije dobrim delom jesu „spustili / toboganom pravo iz oblaka / i tresnuli na zemlju” još se nisu sasvim ostavili ni onog “domišljanja o savršenstvu” koje je obeležilo njihov pesnički početak. U toj beskućnosti možda i leži najdublja čar ove poezije.

Saša Radojčić (1963), čitalac, pisac, profesor. Tim redom. Objavio je, pored više teorijskih, esejističkih i književnokritičkih knjiga, zbirke pesama: Uzalud snovi (1985), Kamerna muzika (1991), Amerika i druge pesme (1994), Eleīije, nokurna, elde (2001), Češiri godišnja doba (2004), Cyber zen (2013), Duge u kraške pesme (2015), To mora da sam šakođe ja (2020), Za vašru nadležna je duša (2022), Tobogan (2023) i Glad za pesmom (2023). Za celokupno pesničko delo dobio je Disovu nagradu i Nagradu „Desanka Maksimović”. Takođe je dobio, za poeziju, Veliku nagradu „Ivo Andrić”, Zmajevu nagradu, nagrade “Branko Ćopić”, “Đura Jakšić”, „Venac Laze Kostića” i “Lenkin prsten”; za književnu kritiku Nagradu “Milan Bogdanović”. Na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu predaje Filozofiju umetnosti.