Hronosova žetva

Roman Hronosova žetva slovenačke spisateljice Mojce Kumerdej raskošna je freska kraja 16. veka na prostoru današnje Slovenije, a istovremeno pažljivo detaljno opisivanje svakog i svakojakog vremena… Vera, sumnja i vlast velike su teme ovog romana.

Sašo Jerše, iz Predgovora

Istorija je, uči nas Mojca Kumerdej, mnogo komplikovana stvar, sastavljena od na hiljade malih sudbina koje se njišu na svojim vlastitim talasima dobrote i pokvarenosti… Svet se ne raspada na dobre luterane i zle katolike, već se uglavnom talasa u ujednačenom ritmu ljudi koji su, svaki za sebe, uvereni da bi uvek postupili kako treba, samo kada to ne bi bilo tako naporno i kada ne bi bilo potrebno žrtvovati glavu u ime dobrog. I, u tom smislu, i sami smo unuci svojih dedova.

Katja Perat, Mladina

Mojca Kumerdej, spisateljica, filozofkinja, publicistkinja i umetnička kritičarka, rođena je u Ljubljani, u kojoj je na Filozofskom fakultetu završila studije filozofije i sociologije kulture. Pored beletristike, piše i tekstove iz oblasti teorije književnosti, publicističke tekstove, kao i kritičke tekstove o savremenom plesu, performansu i intermedijskoj umetnosti.

Njen prvi roman, Krštenje nad Triglavom, objavljen je 2001. godine, a nekoliko godina kasnije objavljuje zbirke kratkih priča Fragma (2003) i Tamna materija (2011, Geopoetika, 2015), u kojima kroz perspektive raznovrsnih likova, oštro, precizno i povremeno duhovito otkriva unutrašnje rubove svakog pojedinca savremenog društva. Njene priče prevedene su na mnoge strane jezike i objavljene u slovenačkim i inostranim književnim časopisima i antologijama.

Za kratku priču “Pod površinom” 2006. godine, na Međunarodnom festivalu Vilenica, dobila je nagradu Kristal Vilenice. Po pričama iz zbirke Fragma studenti filmske režije ljubljanske akademije AGRFTV snimili su kratke TV drame. Za Hronosovu žetvu, njen drugi roman, dobila je Prešernovu nagradu 2017. godine.

Autorka nudi odgovor na pitanje kada i gde je bilo posejano seme stereotipne slike naroda: salomivog i sluganskog Slovenca. Upravo u vremenu koje je obeležio konačan obračun sa svojima, koji drugačije misle, u obliku proganjanja protestanata i, u konačnoj fazi, njihovog konvertitstva, promišljenog okretanja ka “bezbednom” katoličanstvu… Da je roman, uprkos istorijskoj temi, čvrsto usidren i u našu današnjicu, potvrđuje i upotreba neprijateljskog govora, koji preovlađujuće katoličko seosko stanovništvo usmerava ka svim drugačije mislećim, i koji podseća na govor kojim potomci naroda, koji je padao u kolektivni delirijum dok su se žene spaljivale na lomačama, još uvek, i 400 godina kasnije, udaraju po Jevrejima, Romima, izbeglicama, migrantima, homoseksualcima, a na kraju krajeva, ponovo i po savremenim vešticama: ženama koje se odluče na abortus… Moralna panika, pogromi i proračunato podređivanje nisu nova pojava. Teza Hronosove žetve jeste da vreme žanje samo ljude, ali ne i ideje i vrednosti koje se prenose s generacije u generaciju.

Mojca Pišek, Dnevnik