Telo

Mnogo se toga promenilo od 1979. godine kada su Viktora Jerofejeva, jednog od pokretača književnog časopisa Metropol, izbacili iz Saveza pisaca SSSR, ali uprkos svemu on i dalje ostaje enfant terrible ruske književnosti, spreman da svaki put iznova iznenadi čitaoce svojom prozom. On ostaje dosledan sebi, odbijajući da se uklopi u književni mejnstrim, uspevajući ne samo da zadrži svoje stare poklonike, koji ga upravo zbog buntovnog duha i nepokorne reči i misli i vole, već i da privuče mladu publiku dvadeset prvog veka.

Zbirka priča u kojima je telo samo uslovni zajednički imenitelj, nudi čitaocima čitavu hrpu jezičko-intelektualnih poslastica sakupljanih tokom dugog niza godina na različitim meridijanima, u kojima su glavni akteri poznati i nepoznati junaci, a opisani događaji koji su važni piscu često imaju i mnogo širi značaj. U nekima će, poput priče „Tuča kod klozeta“, u slikovito opisanom sukobu dve Rusije, srpski čitaoci naći zaprepašćujuće očiglednu sličnost sa našom savremenom stvarnošću.

Jerofejev je i dalje zabavan, britkog jezika, pronicljivog uma i preciznih zapažanja, majstor kratke forme koji, decenijama dosledan sebi, istovremeno uspeva da ide ukorak s vremenom nastavljajući da šokira konzervativno javno mnenje i svojim verbalnim talasanjima trese kavez s medvedima.

Natalija Nenezić

Ruski pisac i kritičar Viktor Vladimirovič Jerofejev, rođen 1947. godine, od svojih kreativnih početaka spada u suštinski povlašćene ruske stvaraoce, u one koji su kompetentni da porede pariske kestenove s ruskim brezama. Detinjstvo u Francuskoj, uz oca diplomatu, u miljeu ondašnje elitističke društvene nomenklature, svakako je moglo uticati na profilisanje njegovog opusa. Ali je u tom smislu, bez sumnje, bila presudnija razobručena i nepokorna priroda njegovog dara i kontakt s najvećim vrednostima rodne ruske kulture.

Pristupom dalekim od svakog akademizma, 1975. godine brani doktorsku disertaciju Dostojevski i francuski egzistencijalizam (objavljenu 1991. u Americi). Urednik je i učesnik čuvenog samizdatskog almanaha Metropolis (1979). Njegov izlazak iz „književnog podzemlja“ obeležen je publikovanjem pripovetke „Papagajčić“ u časopisu Aganjok 1988. godine. Pravu popularnost stiče nakon umetničkih proza Anino telo, Kraj ruske avangarde (1989), Život sa idiotom (1991), romana Ruska lepotica (1996) kao i zbirke eseja U lavirintu prokletih pitanja (1996).

Autor je dve prozne antologije: Ruski cvetovi zla (ispravljeno izdanje, 1999) i Vreme setveno, vreme žetveno (2001).

Pomenimo i kapitalno delo Izabrano, ili Džepna apokalipsa (1993), romane Strašni sud (1994) Pet reka života (1998), Enciklopedija ruske duše (1999), Dobri Staljin (2004), kao i zbirke pripovedaka Muškarci (1997) i Bog X: priče o ljubavi (2001).

Geopoetika je do sada objavila prevode Enciklopedije ruske duše, Pet reka života i Dobri Staljin.