Na padini

Sugestivni naslov “Na padini” ne odnosi se samo na idilično mesto na kom se odvija radnja romana: njegov pisac s rezigniranim humorom posmatra kuda to svet ide i ne traži izlaz u eskapizmu. “Umetnost koja nema nikakve veze s našim postojanjem i s rasutom, faličnom i komplikovanom stvarnošću mene ne zanima. Ja sam staromodan, ja sam za jasno definisane vrednosti. Postmoderni je sve jednako vredno (gleich gültig), pa time i svejedno (gleichgültig).” No, ovaj roman nije nikakav mračnjacki manifest.

“Na padini” ima strogu ali jednostavnu strukturu; radnja je smeštena u sadašnjicu, ali je ispripovedana na gotovo tradicionalan nacin. Kritičari su Verneru zamerali čak suviše brižljivu strukturu, no, eventualni osećaj iskonstruisanosti ublažen je humorom i, uostalom, skoro detektivskim obrtom koji čitaoca čeka pred kraj knjige. Na sto pedeset stranica pratimo razgovor koji dva slučajna poznanika vode tokom dve večeri i koji će vrlo brzo početi da se vrti oko detalja iz njihovog emotivnog života.

Švajcarski prozaista Markus Verner (Markus Werner, 1944) na nemačkom govornom području je poznat, ali neeksponiran i gotovo anahrono nekontroverzan pisac. Germanistiku, filozofiju i psihologiju studirao je u Cirihu, gde je i doktorirao s radom o Maksu Frišu. Petnaest godina radio je u prosveti, da bi se 1990. sasvim posvetio pisanju. U obrazloženju koje je škola dostavila uz odluku da Vernera oslobodi nastavnih obaveza navodi se “potreba da prevaziđe lične probleme”: “O prevazilaženju ličnih problema u zahtevu, doduše, nije bilo govora”, komentariše Verner, “ali u najvišem organu su s nepogrešivim instinktom procenili da s onim ko piše sigurno nije baš sve u redu.” – Prvi od sedam romana objavio je 1984. godine. Ova knjiga, objavljena 2004, Vernerov je najprodavaniji roman, ali neka se to ne shvati kao kontraindikacija.