Aleksandrijske pesme

“Kuzminov klasicizam pleni. Kakva je milina čitati klasičnog pesnika koji živi među nama, iskusiti geteovsku mešavinu „forme” i „sadržaja”, biti uveren da duša nije nekakva supstanca od metafizičkog pamuka, već bezbrižna, nežna Psiha. Kuzminove pesme ne samo što se lako pamte nego ih se takoreći i prisećamo (utisak prisećanja već nakon prvog čitanja), kao da iz zaborava isplivaju na površinu (klasicizam)…”

Osip Mandeljštam

Mihail Kuzmin (1872–1936), pesnik i prozni pisac. Rusofilstvo i vizantizam kombinuju se kod njega s virtuozno izvedenim evropeizmom. Proslavio se u okviru simbolizma, uticao je na vodeće predstavnike futurizma (Hlebnjikov) i akmeizma (Ahmatova, Mandeljštam), a neke od svojih najboljih pesničkih knjiga objavio je u sovjetskoj Rusiji (Pastrmka probija led, 1929). Kao prozni pisac istakao se besprekornim stilizacijama poput Podviga velikog Aleksandra (delo kojim se oduševljavao Franc Kafka) i Čudesnog života Josifa Balzama, grofa Kaliostra, kao i homoerotskim romanom Krila (1906). Antologijski ciklus Aleksandrijske pesme (1908) često se dovodi u vezu s poezijom Konstantina Kavafija.