Alkibijad

Prevodeći Platonov dijalog Alkibijad na nemački jezik, potkraj prve decenije XIX veka, Fridrih Šlajermaher je zaključio da spis ne potiče od Platona.

U svom predgovoru za izdanje Platonovih dijaloga, izneo je svoje argumente za navodnu neautentičnost spisa. Pozivajući se na svoje ogromno filološko iskustvo i smatrajući se jednim od retkih eksperata sposobnim da ospore dotadašnja stanovišta tradicionalnih autoriteta, počevši od antike, o Platonovom sveukupnom delu, Šlajermaher je izneo mišljenje da je Alkibijad I „beznačajan i siromašan rad, i to do te mere da nipošto ne može biti pripisan Platonu“.

Ukazivao je na jednoobraznost dijaloga, ali je samo nekoliko redaka dalje protivrečio sopstvenoj tvrdnji, pišući da su neka mesta u spisu naročito divna, takva kakva samo Platon može da sastavi.

Prema njemu, u dijalogu se nedovoljno iskazuju ključni elementi sokratskih dijaloga u kojima se pojavljuje Alkibijad: Sokratova ironija i filozofičnost, kao i poznata Alkibijadova ljubav prema Sokratu.

Onda se rasplamsala prepirka o autentičnosti Alkibijada I, koja je potrajala sledećih osamdesetak godina. Rasprava je završena s pretežnim davanjem Šlajermaheru za pravo, bez obzira što je proponenata za Platonovo autorstvo bilo više.

George Grote je, štaviše, smatrao da je dijalog o kojem je reč upravo „specifičan uzorak sokratsko-platonskog metoda“, a da to važi i za Alkibijada II, te da je Šlajermaher potpuno izgubio iz vida moćnu raznolikost Platonovih dijaloga, pa da se Platonovo pisanje ne može svesti na samo jednu jedinu stilsku shemu, prema kojoj bi onda izvesni tekstovi bili autorizovani kao kanonski, a drugi isključeni iz Platonovog korpusa.