Amadis od Gaule

Prva verzija Amadisa od Gaule, iz pera nepoznatog autora, bila je veoma čitan roman na Iberskom poluostrvu sredinom XIV veka. Krajem XV veka, Garsi Rodriges de Montalvo, pisac i ratnik, i upravitelj plemićke varoši Medine de Kampo, dolazi do prvobitnog rukopisa, prerađuje ga i objavljuje 1508. godine u Saragosi. Vek kasnije pojavljuje se Servantesov Don Kihot, „najbolji roman svih vremena“ (zvanična titula iz 2009. godine); Amadis od Gaule zapravo je model za njegovo stvaranje. Šesnaesti vek kruna je zlatnog perioda španskog i evropskog viteškog romana.

Najumnije glave i najistaknutije ličnosti širom Evrope svojevremeno su se divile Amadisu od Gaule. Čitao ga je Karlo V i ceo njegov dvor, Fransoa I, Anri IV, kralj Navare i Francuske, njime su jednako bili oduševljeni i Sveta Tereza Avilska i strogi jezuita Ignasio de Lojola. Humanista i erudita Huan de Valdes, koji je oštro osuđivao viteške romane, jer je u njima video dokaz izopačenosti ukusa, smatrao je da je jedino Amadis dostojan čitanja i pažnje.

Zanimljivo je da španska inkvizicija nikada nije zabranila viteške romane. U Ameriku su pak, uprkos zabrani, ipak stizali u izobilju, kao prokrijumčarena roba.

Za premijerno prevođenje na srpski jezik u XXI veku izabrana je jezički modernizovana verzija filologa i hispaniste Anhela Rosenblata, objavljena 1973. u Buenos Ajresu.