Antologija stare kineske poezije – Svet u kapi rose

Od svih kineskih dimenzija, vremensku kao da je najteže prilagoditi evropskoj vizuri: ona je i najodgovornija za tolike razlike u psihološkoj perspektivi. Otuda je i neminovno, mada u svojoj pristrasnosti tako naivno, naše čuđenje „kako je to“ stara Kina gotovo tri hiljade godina ostajala bez ikakvih dodira sa Zapadom. (Marko Polo? To nije njen kontakt sa Zapadom, već kontakt Zapada sa njom, promašen, uostalom, jer je Venecija nastavila da u tom pravcu drži durbin okrenut u naopako.) Otuda, takođe, činjenica da nijedna književnost ni približno nema tako dugu povest kao kineska – za nas predstavlja samo kuriozitet.

Ako je vekovima bila više civilizacija nego nacija, drevna Kina je bila i više tradicija nego država. I to tradicija toliko prožeta svojim pismom da su mitski arhetipovi samo njegovim posredstvom mogli da se kristališu i da razviju opšte duhovne konstante. Prosto savršeno kao oruđe sinteze, dakle poezije, koja nas je u tonalitetima – čije promene potpuno menjaju smisao reči – našao način da se oslobodi rodova, padeža, vremena, gotovo čitave morfologije, da bi i poslednje njene ostatke zbrisala jedna poezija koja ne priznaje vrste reči, već samo njihovu srž. Pošteđena, tako, disciplinovanog služenja sintaksi, reč otelotvorena u ideogramu, karakterističnom kineskom pismu, postaje nezavisna, te i misao, opravdavajući tu privilegiju i koristeći se tom slobodom, ide u svom značenju do kraja, dakle dalje od reči. A ta značenja, oslobođena suvišnika, dodiruju se onda i prožimaju kao prirodne pojave.

Upravo to i jeste težnja ideograma – da se prožme samom prirodom. Stoga kao da i nije poređenje, nego, takoreći, konstatacija kad jedan kineski epistolarac iz VIII veka piše da su ideogrami najslavnijeg kaligrafa među njegovim savremenicima – kitovi što nadiru ka pučini, zmije što vrludaju ševarom, kiša što se pred naletom vetra najednom sručuje niz nastrešnice, svenule puzavice što vise nad ponorom, svileni končići zahvaćeni olujom, koji kao da će se svakog trenutka prekinuti ali se nikad ne prekidaju.

Ostavši bezmalo nedirnut još otkako je bio standardizovan u III veku pre naše ere, dakle potpuno nezavisan od fonetike, ideogram se obraća neposredno duhu, nemajući potrebe da se, dekomponovan zvucima, prethodno provuče kroz sluh. Zato, makar se čitao sasvim drukčije, kao arapske cifre na raznim jezicima, ideogram dočarava isti smisao današnjem Kinezu kao i onom od pre dva milenijuma, ili čitaocu u Japanu, Koreji, Kambodži: svet se, dakle, ne mora truditi da izmisli univerzalno pismo, ono već postoji, preostaje još samo ta sitnica – valja ga naučiti…

Svaki kineski ideogram je, inače, jednosložan, te pošto nema nenaglašenih slogova, u kineskoj poeziji nema ni stopa; drugim rečima, metrička jedinica nije slog, nego reč, sa svojom tonalnošću. Kao što je svaka reč, zahvaljujući monosilabizmu, metrički zamenljiva svakom drugom, tako i ideogrami, kao homogene poetske slike oslobođene svega nebitnog za komunikaciju, ostaju autonomni ali i ravnopravni. Ma koliko redosled ideograma bio od značaja za njihov smisao i međusobni odnos, u pesmi oni kao da senče ivice kojima se zgledaju, kao da olabavljuju zamahe svojih značenja, kao da menjaju smerove prošlosti i budućnosti, te provociraju oko da ih upija paralelno, ponekad čak u krug: tako oni trijumfuju nad sintaksom, ne na račun, nego na korist značenja, sve slojevitijih, sve ambivalentnijih, sve obuhvatnijih. U njima je, dakle, u njihovoj prirodi, podosta od onog do čega danas, ovde i drugde, pesnik mora da se probija sam. Staviti, u pesmu, ideogram na pravo mesto, to je nešto mnogo više nego naći pravi „izraz“: to znači otkriti još jednu zakonitost, još jedan gravitacioni sistem koji počiva na ravnoteži neizrecivog i komunikabilnog. Iskazati a ne reći – da bi se, tako, reklo više, to je ono čemu najčešće teži kineski pesnik i čemu uvek teži sam njegov ideogram.

Ta sposobnost slikovitog pisma naslućena je u samom začetku: ostala je legenda da su zli dusi plakali kada je pronađeno. Strahopoštovanje je vremenom svedeno na poštovanje, ali je i dalje smatrano svetogrđem makar i slučajno bacanje ili gaženje ispisanog komada papira. Poeziji je tu pripao najveći deo časti i počasti, jer je, neuporedivo potpuniju nego proza ili, kasnije, drama, imala moć da iz ideograma izvuče sve što je vremenom uspeo da upije, udahne i upamti. Zato se kineski klasični romani tako često i pozivaju na nju: „postoji pesma“, kažu, „koja to dokazuje“.

I evo, sada, ponečeg od toga što je pesma dokazala, negde daleko i davno, u svojoj vekovnoj potrazi za čovekom.

– Dragoslav Andrić