Antropološka imaginacija

Andžej Mencvel (Andrzej Mencwel) je profesor istorije i antropologije kulture na Varšavskom univerzitetu. Član je Varšavskog naučnog društva, predsednik Odbora za humanističke nauke Ministarstva obrazovanja Poljske i počasni predsednik Poljskog udruženja za društvene nauke. Bio je direktor Instituta za poljsku kulturu (1998-2006). Među njegovim najpoznatijim knjigama su Stanisław Brzozowski (1976), Etos lewicy, (1990), Rodzinna Europa po raz pierwszy (2009) i Nauczyciele i przyjaciele (2010, za koje je dobio značajna priznanja u Poljskoj. Za knjigu Przedwiośnie czy potop (1997) dobio je nagradu Poljskog Pen kluba. Mnogi Mencvelovi eseji i studije objavljeni su u prevodu na češki, engleski, francuski, nemački, mađarski, ruski, ukrajinski, beloriski, litvanski i slovački jezik.

Čitaocima ovog prevoda

Moja istinska strast su remek-dela svetske književnosti, još u ranoj mladosti sam se prepustio njihovim čarima i od tada žudim da proniknem u njihove tajne. Iako sam oduvek slutio da moj put ka tom cilju ne može biti ni jednostavan ni utaban, nikada nisam pomišljao da će biti toliko dug I neravan. Shvatio sam, naime, i to poodavno, da moramorazumeti čoveka da bismo mogli da razumemo njegova dela, a to nije nimalo lako. U trenutku kada sam, pre više od pola veka, započinjao ovo svoje putovanje, marksizam-lenjinizam je doživeo katastrofu, a pojednostavljena slika sveta I ljudskih dela kojom je obmanjivao mnoge ljude konačno je srušena i demontirana. Poljska humanistika, čiji sam bio akolit, izborila se tada za slobodan intelektualni prostor, te smo mogli da ga ispunjavamo onim teorijama za koje smo smatrali da će biti plodonosne. Stasavao sam na raskršću donedavno veoma inspirativnih koncepcija istorije ideja i književnoteorijskog strukturalizma, kojima je bila nadahnuta antropologija kulture. Iako se ona postepeno oslobađa ovih koncepcija i osamostaljivala, ja sam im umnogome ostao veran. Uključio sam ih u sopstvenu teorijsku misao, koja se razvijala u toku nekoliko decenija, a čiji ključni element stoji u naslovu ove knjige: antropološka imaginacija. Ako je izvesno da ne možemo valjano da razmišljamo o čoveku izvan okvira kulture, a to je osnovna premisa antropologije kulture, onda je izvesno i to da o kulturi ne možemo smisleno da govorimo izvan okvira komunikacije, odnosno sporazumevanja među ljudima.

Smatram, međutim, da nije dovoljno ostati na toj konstataciji, nego da treba naglasiti da je komunikacija u kulturi sama njena suština. U potpunosti sam uveren u tačnost devize There is no way out of Culture Florjana Znanjeckog, koja u ovom svom izvornom, engleskom obliku zvuči sažeto i uverljivo; podjednako uverljivom smatram i devizu Ervinga Gofmana Nothing never happens, no ona se može prevesti samo opisno: “Nemoguće je da se nikada ništa ne dešava”. To znači da ne postoji trenutak u ljudskom svetu u kojem ne dolazi do komunikacijske interakcije. Drugim rečima, ljudska kultura sebez takve interakcije ne može zamisliti, jer upravo ona predstavlja njenu elementarnu česticu, atom značenja, a celokupna kultura predstavlja konstelaciju konstelacija takvih atoma. Da bih došao do jedne takve složene konstelacije, kakvu, na primer, čini Madam Bovari, moram najpre da shvatim njene elementarne čestice kao što su izgovorena, napisana i odštampana reč. One su te koje me zaista zanimaju, ali su toliko krhke da se uplašim da ću ih oštetiti svaki put kad im se približim. Antropološka imaginacija ukazuje na neke od načina na koje se možemo približiti elementarnim česticama kulture.

Te načine pronalazim u komunikacijskom poimanju kulture, u čiji značaj sam duboko uveren i koje pokušavam da razvijem. Jer, komunikacija pretpostavlja sklad i bez njega nije moguća; mi taj sklad sagledavamo kroz sisteme koji racionalizuju naša shvatanja o komunikaciji scilicet kulture. Upravo usmenost, pismenost, štampa i multimediji (internet) čine sekvencu tih sistema, koja nam omogućava da razumemo ljudsku kulturu – kako u istorijskoj tako i u savremenoj dimenziji. Naime, celokupna istoričnost prisutna je u savremenosti, iako su odnosi između sistema komunikacije dinamično promenljivi. Ne samo što danas na internet možemo da čitamo roman i gledamo film Madam Bovari – istina, u dosta slobodnim adaptacijama – već se i sami sporazumevamo sa bližnjima pomoću hiperteksta. I dalje se, međutim, obraćamo jedni drugima živom rečju, pišemo rukom, čitamo štampane knjige. I upravo to čini savremenu konstelaciju sistema komunikacije, u kojoj su svi odnosi fluidni, a mi moramo o njima neprestano da vodimo računa.

Čitaocima ovog prevoda ponuđena je skraćena verzija Antropološke imaginacije, usredsređena na njenu teorijsku stranu. U originalnoj knjizi ima više istorije i istorije književnosti, više analaliza beletristike i nekih književnih remekdela, međutim, uglavnom poljskih. Da bi čitaoci ovog prevoda mogli da ih razumeju, neophodna bi bila dodatna objašnjenja, a kako bi to opteretilo tekst, saglasili smo se da izostavimo neke delove knjige u kojima je o ovim temama reč. Ali, zato čitaoci ovog prevoda Antropološke imaginacije treba da znaju da teorijski pojmovi i antropološke koncepcije koji su ovde izneti imaju pomoćnu funkciju, oni su nam potrebni onoliko koliko doprinose razumevanju remek-dela književnosti i ljudskih dela uopšte, svakog atoma naše komunikacijske interakcije. Ukoliko se pokažu kao korisni ne samo kritičarima ili istoričarima književnosti već I običnim sledbenicima humanistike, kakav sam i ja bio u mladosti, trud uložen u ovaj prevod biće opravdan, a sam autor zadovoljan.

Za kraj bih želeo da se zahvalim Ivanu Čoloviću, koji je ovaj prevod inicirao i sve vreme prijateljski nad njim bdeo. Zahvaljujem takođe prevoditeljkama, Ivani Đokić-Saunderson i Jeleni Jović. Svestan težine zadatka koji je bio pred njima, uveren sam da će čitalac ovog prevoda visoko oceniti rezultat njihovog truda.

Septembar 2013

Andžej Mencvel