Autobiografija Crvenog

“Autobiografija Crvenog razvija se u atmosferi igrivih i naizgled proizvoljnih veza između antike i modernosti, kojima se potiskuje linearnost istorijske recepcije, njenih opštih mesta i konvencionalnih tumačenja, da bi se potencirali oni manje očigledni dodiri i srodstva. Za svoje polazište u ovom tekstu En Karson uzima Gerionidu, pronađene i sakupljene fragmente iz Stesihorove poeme o Gerionu (oko 630–555. p. n. e.). Gerion je crveno čudovište sa šest nogu, šest ruku i krilima (pretpostavlja se na osnovu toga i sa tri glave, kako je to bilo u drugim delima u kojima se Gerion spominjao), koje ubija Herakle u okviru svog desetog zadataka, pri otmici Gerionovog krda. Stesihor, koji dolazi u „teškom razdoblju za jednog pesnika“, kako piše Karson, posle Homera, a pre Gertrude Stajn, možda nije baš očigledan izbor za pretekst jednog dela iz 1998. godine. Međutim, već uvodni deo koji imitira naučni okvir i aparaturu, pokazuje da je njegov izbor suštinski zasnovan na izboru po srodnosti. Jer Stesihor se pamti kao onaj koji je inovativno pristupao mitologiji i korigovao Homera i Hesioda, a jedna od njegovih najupečatljivijih tvrdnji jeste da Helena nije ni bila u Troji, već da je rat provela u Egiptu, a da je u Troju poslata njena utvara. Pesnik koji jednim potezom ukine razlog za najveći poduhvat herojskog doba svakako nije slučajno u tekstu autorke koja izbavlja Geriona od sudbine žrtve u okviru grčke mitologije i smešta ga u drugo drevno verovanje, u peruanske Ande, u jezik kečua, u figuru koju zovu Yazcamac, „onog koji je otišao i video i vratio se“, dakle preživeo.
Kroz čitavo delo može se proći neopterećeno, uživajući u stilu i slikama, priči o odrastanju i sazrevanju Geriona, američkog mladića, homoseksualca, kojeg je brat zlostavljao, majka mu bila nežna ali ne od posebne koristi, a otac se tek uzgred spominje. Ali već u prva dva odeljka susrećemo se više puta s idejom o prikrivanju i zametanju sveta na osnovu Gerionove nekonvencionalne percepcije okoline i svog položaja u odnosu na predmetni svet…”

(iz pogovora Sonje Veselinović)

En Karson, kanadska pesnikinja, esejista i prevodilac. Dugo je živela u Montrealu, gde je predavala na Univerzitetu Mekgil, a kasnije je predavala klasičnu i komparativnu književnost na Univerzitetu u Mičigenu i Univerzitetu u Njujorku. Objavila je osamnaest knjiga u kojima se mešaju elementi poezije, esejistike, proze, kritike, prevoda, dramskih dijaloga, fikcije i publicistike, a između ostalih: Eros the Bittersweet (1986), Glass, Irony, and God (1992), Short Talks (1992; srpski prevod Kratka slova, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2018), Plainwater (1995), Autobiography of Red: A Novel in Verse (1998), Economy of the Unlost: Reading Simonides of Ceos with Paul Celan (1999), Men in the Off Hours (2001), The Beauty of the Husband (2002; srpski prevod Lepota muža, KCNS, Novi Sad, 2015), If Not, Winter: Fragments of Sappho (2002), Wonderwater (2004), Decreation: Poetry, Essays, Opera (2005), NOX (2010), Antigonick (2012), Red Doc> (2013), The Albertine Workout (2014), Float (2016), Norma Jeane Baker of Troy (2019), The Trojan Women: A Comic (2021) i H of H Playbook (2021). Dobitnica je više prestižnih nagrada, a prva je žena kojoj je dodeljeno jedno od najznačajnijih pesničkih priznanja za poeziju pisanu na engleskom jeziku, Nagrada „T. S. Eliot“ (2001), za knjigu Lepota muža. Takođe je dobitnica najznačajnije kanadske nagrade za poeziju „Grifin“ (2014) za knjigu Red Doc>.